Алексићи

Према писаним документима и предању корени Алексића имају дугу историју и богату традицију. Алексићи потичу од војводе Малеша.

После боја на Косову пољу 1389. године, војвода Малеш са братственицима узмиче пред турским зулумћарима у место Малина између Требиња и Билеће.

Према предању о постанку братства Алексића, то је било овако:

Када су Турци заузели Босну и Херцеговину, једном се деси да се паша из Требиња женио ћерком паше из Гацка па је са сватовима свратио на конак код Малешеваца у Малини.

Ујутру при поласку за Гацко по невесту, паша рече да ће и при повратку из Гацка да сврате и нареди да се за ту прилику спреми вечера за сватове и сваком свату за конак по једна девојка.

Малешевци се састаше и одлучише да им понос и традиција не дозвољавају да испуне ове жеље Турцима. Најстарији међу њима, Алекса, смислио је како да „одговоре“ Турцима на њихове захтеве.

Када су се следеће вечери Турци вратили, паша је охолим гласом запитао да ли је све спремљено како је наредио. Алекса му одговори. „Пашо и сватови, све је припремљено како је достојно наше вјере и поноса“. Када су вечерали и напили се старе медовине паша рече: „Водите нас у одаје и доведите нам девојке, а мени најлепшу каурку“.

Алекса тада даде знак и међу сватове улетеше малешевски момци и девојке. Кубурама и ножевима побише и поклаше и пашу и сватове. Остала је само турска невеста, коју Алекса посла са два сина гатачком паши, рекавши им: „Вратите је оцу и чувајте је као сестру!“

Паша се изненадио када је видео ћерку. Она му исприча трагичан догађај и како су се Малешевци према њој понели. Паша тихим гласом прозбори: „Вала, турске ми вјере, имали су их рашта побити и никакво им зло нећу учинити“.

Малешевци нису веровали Турцима, па када су се пратиоци невесте вратили у Малину затекли су куће већ попаљене, коње натоварене а мртве сватове и пашу поређане једног до другог. Малешевци су решили да од својег станишта направе згариште, да сватове оставе као мртву стражу да се о неделу турском и храбрости и јунаштву малешевском прича и приповеда.

На растанку су се договорили да крену у разним правцима и да напусте презиме Малеш, и да тако затру траг како им се Турци не би осветили.

Заклели су се вером и поносом да ће сви чувати славу светог Игњатија Богоносца као знак да су своји и да ће причати својим потомцима о томе ко су, шта су и одакле су.

Алекса се упутио преко реке Требишњице и на тим просторима се населио. Његови потомци добише презиме Алексићи.

Међу Алексићима је било познатих ратника, јунака и војсковођа, интелектуалаца и честитих домаћина.

Потомак Алексе је и чувени јунак Мирко Алексић који је на Мљетичку 1840. године одсекао главу познатом крвнику Смаил-аги Ченгићу и однео је владици на Цетиње.

TOP Ovaj web sajt je kreirao BeoHosting.com