Аутономија

ПОГЛЕДИ СА СТРАНЕ

Мирослав Јосић Вишњић
Коме треба аутономија?

Шта ће аутономија лекарима и винарима, сељацима или учитељима? Ни воде или путеви нису тек покрајински

Одувек, а обашка у последњих пола века, стално се питам: коме у Србији треба аутономија?

Отворио сам Речник српскога језика (Матица српска, Н. Сад, 2007, стр.52) и нашао тумачење те речи: „аутономија ж грч. самоуправа, независност, самосталност појединих територија или социјалних група у доношењу и спровођењу сопствених одлука и закона, право на самостално организовање и самоуправљање”. Подвукао сам речи „и закона”, реч „независност” нисам разумео, а реч „самоуправа” не желим да тумачим.

Којих и каквих закона? Зар не доноси законе држава за све становнике, установе и органе? Од кога је независна територија која је аутономна?

Зар закони Европске уније не важе у свим државама чланицама? Како је онда аутономна Немачка независна, какве законе доноси самоуправна Баварска? Све мора да буде у складу са законима Европске уније!

Пре тринаест година, на наговор Бошка Мијатовића, написао сам за његову Призму текст „Војводство, тзв. Војводина, покрајина...”. Тај текст су, без мог одобрења и без питања, пренели листови: Експрес, Политика, Наша реч, Погледи и Збиља, а ја сам га поново штампао тек у књизи Маргина („Службени гласник”, Београд, 2010). Ни данас не бих у том тексту ништа мењао, али ми се питање из прве реченице поново враћа.

Одувек на северу Србије, а тако су се те области звале и у време црножуте монархије, постоје Срем, Банат и Бачка. Народ који је ту живео добијао је „привилегије” од бечког двора, а у неколико наврата бунио се и тражио аутономију у границама државе Хабзбурга. Позната је у историји Буна из 1848. године (о којој прича и мој роман Одбрана и пропаст Бодрога), после које је српски народ добио тзв. аутономију под називом „Војводство Србија и тамишки Банат”, на територији од Баје до Оршаве и од Илока до Арада (али без Шајкашког батаљона, без сремске и банатске војне границе). На тако скројеној територији незадовољни Срби били су трећи по броју становника (после Румуна и Немаца, а испред Маџара). Међутим, и то је трајало само десетак година.

После крвавог Првог светског рата и уједињења, нова држава била је подељена на бановине које су добиле имена по рекама.

Аутономија покрајине у којој сам и ја рођен добила је „границе” тек у Југославији после Другог светског рата, нико не може поуздано да утврди када, како и зашто. Сигурно је једино то да је та аутономија била потребна више другим републикама и народима, као и да су аутономија севера и област на југу били против интереса Србије. Све друге републике биле су целовите. Посебну тежину и штету донео је Устав из 1974, тада је и јужна област постала аутономна покрајина.

Србији су њене покрајине биле као два тега, два терета, две муке. Оне су у републици имале једну, а у савезној држави другу улогу.

Ништа није ново ако напишем да би најбоље било када би и моја, сада поново самостална држава, била састављена једино од општина, као основних политичких јединица, тада би развој и напредак свих делова државе могао да буде равномерно распоређен. А тада би „богатије” општине могле солидарно да помажу „сиромашнијим” општинама.

Сањам да видим како југ и север, Врање и Сомбор, имају једнаке шансе у држави. И како су „Борина недеља” и „Вељкови дани”, као културне манифестације, уписани у републички, државни програм и буџет.

Данас, после свих „тумбања” и „демократских” промена (и избора), лакше би било одговорити на питање коме НЕ ТРЕБА аутономија!

Србија је мала европска држава (мада има и мањих од ње, а такве су и све бивше републике), независност било којег њеног дела може да буде само на штету целине. Сведоци смо како је аутономија одвојила јужну област, како дрма северне пределе...

Шта ће аутономија лекарима и винарима, сељацима или учитељима? Ни воде или путеви нису тек покрајински.

Писцима аутономија сигурно није потребна. Нису Сремац, Црњански, Исидора, Стерија, Јаша, Змај, Костић, Манојловић, Кашанин, Михиз, Попа или Киш... (списак нема краја) покрајински писци!

Мањинама је она сигурно потребна. Нигде у свету мањине немају „државу у држави”, ни законе који важе једино у аутономној области. Самостална српска држава мора својим мањинама (Русинима, Словацима, Маџарима, Власима, Бугарима, Ромима, Буњевцима...) да гарантује иста, једнака права као и већинском народу.

Србима који су у већини становници Бачке, Баната и Срема аутономија сигурно није потребна. Треба ли да буду другачије задужени, другачије обележени, другачије сврстани од осталих Срба у држави? Треба ли мојим Стапарцима (становницима мог родног места у једној бачкој општини), углавном сељацима, да плаћају месни, општински, покрајински и републички порез? Да им Врховни суд не буде државни? Да им струја, путеви, воде, школство, полиција, економија, судство, здравље... буду у покрајинској надлежности? Због кога и чега они треба да буду другачије обележени од становника у било којој шумадијској општини или у атару села Мијатовца?

Треба ли аутономија политичким партијама? Или је потребна једино активистима у њима?

Постоје партије које делују на целој територији, а има и локалних партија. Многе покрајинске странке (или мањинске партије) не могу добити ниједан глас на две трећине територије државе. Зар је покрајински огранак например Демократске странке (Либерално-демократске партије, Српске напредне странке, Демократске странке Србије или Уједињених региона Србије) посебна политичка организација? Зашто би покрајински одбор (а такав постоји само на северу Србије) био старији од било којег општинског одбора?

Демократски избори довели су нас дотле да власт у држави има „власт” у покрајини као опозицију. А власт у једној бачкој (сремској или банатској) општини може да буде опозиција покрајинским „министрима”. Председник покрајинске „владе” пуним плућима може да ружи власт у држави, као да је и он опозиционар!

Код нас сваки председник општине може да буде опозиција председнику државе, а „газда” покрајине да буде опозиција и општини и држави.

Најбоље решење свих проблема у држави Србији могла би да буде скупштина са два дома: у једном би били посланици бирани на целој територији, а у другом би били представници свих општина. Ни влада ни председник државе не би смели ни могли ништа да раде радикално (и одговорно) без одлуке оба дома.

Са аутономијом Србија добија једино више радних места за активисте у политичким странкама.

Дакле, моје мишљење је да покрајине треба у свим државним документима избрисати, а самосталност општина уредити законски.

Мирослав Јосић Вишњић

Oбјављено: 17.03.2014.

TOP Ovaj web sajt je kreirao BeoHosting.com