Autonomija

POGLEDI SA STRANE

Miroslav Josić Višnjić
Kome treba autonomija?

Šta će autonomija lekarima i vinarima, seljacima ili učiteljima? Ni vode ili putevi nisu tek pokrajinski.

Oduvek, a obaška u poslednjih pola veka, stalno se pitam: kome u Srbiji treba autonomija?

Otvorio sam Rečnik srpskoga jezika (Matica srpska, N. Sad, 2007, str.52) i našao tumačenje te reči: „autonomija ž grč. samouprava, nezavisnost, samostalnost pojedinih teritorija ili socijalnih grupa u donošenju i sprovođenju sopstvenih odluka i zakona, pravo na samostalno organizovanje i samoupravljanje”. Podvukao sam reči „i zakona”, reč „nezavisnost” nisam razumeo, a reč „samouprava” ne želim da tumačim.

Kojih i kakvih zakona? Zar ne donosi zakone država za sve stanovnike, ustanove i organe? Od koga je nezavisna teritorija koja je autonomna?

Zar zakoni Evropske unije ne važe u svim državama članicama? Kako je onda autonomna Nemačka nezavisna, kakve zakone donosi samoupravna Bavarska? Sve mora da bude u skladu sa zakonima Evropske unije!

Pre trinaest godina, na nagovor Boška Mijatovića, napisao sam za njegovu Prizmu tekst „Vojvodstvo, tzv. Vojvodina, pokrajina...”. Taj tekst su, bez mog odobrenja i bez pitanja, preneli listovi: Ekspres, Politika, Naša reč, Pogledi i Zbilja, a ja sam ga ponovo štampao tek u knjizi Margina („Službeni glasnik”, Beograd, 2010). Ni danas ne bih u tom tekstu ništa menjao, ali mi se pitanje iz prve rečenice ponovo vraća.

Oduvek na severu Srbije, a tako su se te oblasti zvale i u vreme crnožute monarhije, postoje Srem, Banat i Bačka. Narod koji je tu živeo dobijao je „privilegije” od bečkog dvora, a u nekoliko navrata bunio se i tražio autonomiju u granicama države Habzburga. Poznata je u istoriji Buna iz 1848. godine (o kojoj priča i moj roman Odbrana i propast Bodroga), posle koje je srpski narod dobio tzv. autonomiju pod nazivom „Vojvodstvo Srbija i tamiški Banat”, na teritoriji od Baje do Oršave i od Iloka do Arada (ali bez Šajkaškog bataljona, bez sremske i banatske vojne granice). Na tako skrojenoj teritoriji nezadovoljni Srbi bili su treći po broju stanovnika (posle Rumuna i Nemaca, a ispred Madžara). Međutim, i to je trajalo samo desetak godina.

Posle krvavog Prvog svetskog rata i ujedinjenja, nova država bila je podeljena na banovine koje su dobile imena po rekama.

Autonomija pokrajine u kojoj sam i ja rođen dobila je „granice” tek u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, niko ne može pouzdano da utvrdi kada, kako i zašto. Sigurno je jedino to da je ta autonomija bila potrebna više drugim republikama i narodima, kao i da su autonomija severa i oblast na jugu bili protiv interesa Srbije. Sve druge republike bile su celovite. Posebnu težinu i štetu doneo je Ustav iz 1974, tada je i južna oblast postala autonomna pokrajina.

Srbiji su njene pokrajine bile kao dva tega, dva tereta, dve muke. One su u republici imale jednu, a u saveznoj državi drugu ulogu.

Ništa nije novo ako napišem da bi najbolje bilo kada bi i moja, sada ponovo samostalna država, bila sastavljena jedino od opština, kao osnovnih političkih jedinica, tada bi razvoj i napredak svih delova države mogao da bude ravnomerno raspoređen. A tada bi „bogatije” opštine mogle solidarno da pomažu „siromašnijim” opštinama.

Sanjam da vidim kako jug i sever, Vranje i Sombor, imaju jednake šanse u državi. I kako su „Borina nedelja” i „Veljkovi dani”, kao kulturne manifestacije, upisani u republički, državni program i budžet.

Danas, posle svih „tumbanja” i „demokratskih” promena (i izbora), lakše bi bilo odgovoriti na pitanje kome NE TREBA autonomija!

Srbija je mala evropska država (mada ima i manjih od nje, a takve su i sve bivše republike), nezavisnost bilo kojeg njenog dela može da bude samo na štetu celine. Svedoci smo kako je autonomija odvojila južnu oblast, kako drma severne predele...

Šta će autonomija lekarima i vinarima, seljacima ili učiteljima? Ni vode ili putevi nisu tek pokrajinski.
Piscima autonomija sigurno nije potrebna. Nisu Sremac, Crnjanski, Isidora, Sterija, Jaša, Zmaj, Kostić, Manojlović, Kašanin, Mihiz, Popa ili Kiš... (spisak nema kraja) pokrajinski pisci!

Manjinama je ona sigurno potrebna. Nigde u svetu manjine nemaju „državu u državi”, ni zakone koji važe jedino u autonomnoj oblasti. Samostalna srpska država mora svojim manjinama (Rusinima, Slovacima, Madžarima, Vlasima, Bugarima, Romima, Bunjevcima...) da garantuje ista, jednaka prava kao i većinskom narodu.

Srbima koji su u većini stanovnici Bačke, Banata i Srema autonomija sigurno nije potrebna. Treba li da budu drugačije zaduženi, drugačije obeleženi, drugačije svrstani od ostalih Srba u državi? Treba li mojim Staparcima (stanovnicima mog rodnog mesta u jednoj bačkoj opštini), uglavnom seljacima, da plaćaju mesni, opštinski, pokrajinski i republički porez? Da im Vrhovni sud ne bude državni? Da im struja, putevi, vode, školstvo, policija, ekonomija, sudstvo, zdravlje... budu u pokrajinskoj nadležnosti? Zbog koga i čega oni treba da budu drugačije obeleženi od stanovnika u bilo kojoj šumadijskoj opštini ili u ataru sela Mijatovca?

Treba li autonomija političkim partijama? Ili je potrebna jedino aktivistima u njima?

Postoje partije koje deluju na celoj teritoriji, a ima i lokalnih partija. Mnoge pokrajinske stranke (ili manjinske partije) ne mogu dobiti nijedan glas na dve trećine teritorije države. Zar je pokrajinski ogranak naprimer Demokratske stranke (Liberalno-demokratske partije, Srpske napredne stranke, Demokratske stranke Srbije ili Ujedinjenih regiona Srbije) posebna politička organizacija? Zašto bi pokrajinski odbor (a takav postoji samo na severu Srbije) bio stariji od bilo kojeg opštinskog odbora?

Demokratski izbori doveli su nas dotle da vlast u državi ima „vlast” u pokrajini kao opoziciju. A vlast u jednoj bačkoj (sremskoj ili banatskoj) opštini može da bude opozicija pokrajinskim „ministrima”. Predsednik pokrajinske „vlade” punim plućima može da ruži vlast u državi, kao da je i on opozicionar!

Kod nas svaki predsednik opštine može da bude opozicija predsedniku države, a „gazda” pokrajine da bude opozicija i opštini i državi.

Najbolje rešenje svih problema u državi Srbiji mogla bi da bude skupština sa dva doma: u jednom bi bili poslanici birani na celoj teritoriji, a u drugom bi bili predstavnici svih opština. Ni vlada ni predsednik države ne bi smeli ni mogli ništa da rade radikalno (i odgovorno) bez odluke oba doma.

Sa autonomijom Srbija dobija jedino više radnih mesta za aktiviste u političkim strankama.

Dakle, moje mišljenje je da pokrajine treba u svim državnim dokumentima izbrisati, a samostalnost opština urediti zakonski.

Miroslav Josić Višnjić

Objavljeno: 17.03.2014.