Kovačevići

 

Poreklom su iz Srđevića kod Gacka. Po predanju, u Srđeviće se doselio Petar Aleksić, bio je kovač i od njega su ovi Kovačevići. Iz ovog bratstva su čuveni hajduci, vojvoda Stojan Relje Kovačević, i brat mu od strica Petko.

 

U gatačkom selu Srđevićima, pri Bjelasici, na čitluku Čengića živeo je domaćin Relja Kovačević koji sa ženom izrodi sinove trifka, Gligora, Sima i na Spasovdan 1821. (ili 1820) najmlađeg Stojana. 

 

Na sveto Vaskrsenje Hristovo 1848. Stojan na konju krenuo ka gračaničkoj crkvi na liturgiju i pričest.  U gatačkom polju u susret mu dojahaše dva Turčina, poznata gatačka silnika. Staro, već napušteno pravilo „bašluka“, nalagalo je da u sretanju s Turcima hršćanin sjaše dok oni ne prođu. Buljubaša Krvavac htede poniziti ovog ponositog „vlaha“, pa mu uvredljivo podviknu da sjaše psujući mu Vaskrs i sto krstova. Stojanu ne beše do kavge na sveti dan, ali ga snažno zabole uvreda, pa iz dve kubure ubi oba Turčina.

 

Svestan posledica odmah potera vranca ka Somini planini, koja je sa razlogom zvana „hajdučka majka“. No, beše rano za okupljanje družina, pa siđe u Krivošije, pa posle u Banjane, u selo Vrbicu. Tu ga uputiše u tajne i adete hajdučkog života, puteve, skrovišta i jatake. Skupi manju četu i hajdukovaše, a tri godine kasnije predade strešinstvo glasovitom harambaši Petku Kovačeviću, svom bratu od strica. Malo po malo četa se povećavala, i u njoj behu i još dva Maleševca, Filip i Petar Mandić iz Gacka. Četa je krstarila s kraja na kraj Hercegovine, sa bazom u Somini, bivakovali u Ivici i Vranovini, rado primani u mnogim selima.

 

 Za vreme Vukalovićevog ustanka (1852-1862), Petkove i Stojanove čete išle su iz boja u boj. Kontrolisali su puteve između Nikšića, Gacka, Nevesinja i Mostara. U bici na Grahovcu 1858. čine čuda od junaštva, gde je pola čete izginulo ili ranjeno kao i sam Stojan. Prebaciše se u Bosnu oko godinu dana, te hajdukovaše po Romaniji popalivši mnoge begovske kule i posekavši 48 silnika i krvnika. Tu ih izdade neki sveštenik, te nastade do tad neviđena potera. Krvavom sečom i lukavstvom se probiše, i sve do Banjana ih čekaše zasede i potere. Kasnije se vratiše do Glasinca da izmire račun sa izdajicom.

 

Kad 1862. Crna Gora dogovori mir sa Omer-pašom, umiri se i Vukalović, ali Petkove i Stojanove čete iz baze u Somini nastavljaju se pregoniti sa Turcima po Hercegovini. Osmanlije preteći zatražiše od knjaza Nikole I  saradnju da unište ove čete. Knjaz preko svog čoveka izda hajduke Turcima, te u maju 1865. oko 300 bašibozluka udari na njihove kolibe u Rudini, gde su boravili kod porodica. Od četovođa se spasi samo Stojan, dok Petka Kovačevića zarobiše sa sinovima Jovanom od 15 i Ilijom od 12 godina, kao i bratića mu Krsta. Najmlađeg sina Novicu žene nekako sakriše, te ga ne odnesoše Turci. Petka u Mostaru te 1865. osudiše na smrt i obesiše. U tamnici ga ispovedi sveštenik, a pod vešalima podviknu Turcima da ne žali umreti, i da im je mnogo jada zadao. Glavnog zaptiju, starog znanca, je zamolio da mu skine kapu i preda sinu, što je ovaj i učinio. Na molbu ruskog konzula skinuše Petka sa vešala i sahraniše. Opelo je služio arhimandrit Pamučina i kažu da veće sahrane do tada Mostar nije video. Petkovi sinovi su uz jemstvo pušteni posle godinu dana.

 

Knjaz svoj sramni odnos prema Vukaloviću okonča progonom „zbog neposluha“. Ostade samo Stojan Kovačević koji nastavi četovanje, sveteći krvavo Petkovu smrt, jer se zavetovao da će za njegovu glavu namiriti bar 20 turskih. Na Presjeci što poseče, što poveša 17 zlica haračlija. No, malo kasnije ga na prevaru uhvatiše u Banjanima i bi okovan u Zindan-kuli kod Starog mosta. Neko uspe da mu doturi turpiju, preseče okove i pobeže.

 

Kad buknu Krivošijski ustanak 1869. Stojan im sa četom od 100 momaka priskoči u pomoć. Na Veliki petak 1872. na mig sa Cetinja, pašenog knjaza Nikole prokaza Stojana kad je poneo bolesno dete kod lekara u Dubrovnik. Ponovo bi zatočen u Mostaru, no ruski konzul zatraži da ga puste i Turci pristaše uz uslov da knjaz Nikola plati otkup što on učini teška srca. Tako je knjaz Nikola, vrlo sujetan i ljubomoran čovek, jednom rukom Hercegovce poticao na borbu, a drugom ih prodavao Turcima. Najčešće bi preko svojih udvorica unosio smutnju i bacao seme razdora među hercegovačke vojvode.

 

Kad 1875. buknu Nevesinjska puška kroz Bosnu i Hercegovinu, Stojan prvi udari boreći se lavovski  na Muratovici, Kasabi, Zakamenu, Nevesinju, Dugi, Ostroškim stenama, oko Nikšića, i drugde. Berlinski kongres 1878. nametnu Hercegovini novog opasnijeg okupatora i poništi dugu i krvavu oslobodilačku borbu protiv Turaka kroz 14 buna i ustanaka. Crna Gora dobi nezavisnost i dva i po puta se proširi na račun Hercegovine, priključujući sebi Drobnjake, Nikšić, Pivu, Banjane, Oputnu Rudinu, Uskoke, Šarance i Jezera. 

 

Razočaran, Stojan se povlači u rodne Srđeviće. Pored izgubljenih života, brojni su invalidi, svud zgarišta, njive neobrađene, stoka poklana. I opet pod mač dušmanski.  

Nešto kasnije, Stojan i Petar Tunguz u Mostaru dogovoriše da se diže ustanak protiv Švaba, jer je dogorjelo do nokata zbog regrutacije i drugih zala.  Tako 1881/1882. buknu buna (zvana Uloškik, Stojanov ustanak ili Vakat). Digoše se zajedno Srbi i muslimani, što nikad ranije nije zabeleženo. U početku ustanici su nizali uspehe, međutim, odziv muslimana je bio slab, Srbija pasivna, a hercegovački glavari su po naredbi sa Cetinja sabotirali ustanak, čak knjaz Nikola posla ljude da uhapse ili ubiju Stojana u Somini. Austrijanci uceniše Stojanovu glavu na 100 dukata, a uhapsiše mu ženu i najmlađe  dete i oboje umreše u zatvoru od zlostavljanja.

 

Međutim, kad Stojan kroči na crnogorsko tlo, beše uhapšen i interniran u Podgoricu, gde osta tri godine, posle čega se nastani u Nikšić. Ni staračkih 87 godina nisu ugasile njegov buntovni duh, pa sa Petrom Tunguzom 1908. uzaludno je na Cetinju tražio dizanje ustanka zbog aneksije Bosne i Hercegovine. 

Umro je u dubokoj starosti 1911. godine i grob i spomenik mu se nalaze  u porti Sabornog hrama Svetog Vasilija Ostroškog u Nikšiću, a na spomeniku piše: „Veliki junak hercegovački Stojan Kovačević 1820 – 1911.“   Tu je i grob velikog crnogorskog junaka Novaka Ramova Jovovića, koji je rekao: "Osim Stojana Kovačevića, ne priznavam ni jednom živom Crnogorcu ni Ercegovcu da je više dušmanskih glava posjeka." Stojan ima i spomenik u Gacku, i  ulice u Gacku, Nikšiću i Beogradu.

 

Stojan će pred smrt reći: "Gonila me Turska i Austrija, gonila me i Crna Gora pedeset i kusur godina, sve kao zvijer vrebajući da me uhvate i ubiju. A ja se nisam borio za sebe, nego za Ercegovinu. Htio sam da bude slobodna, ali to ne dočekah."