Ковачевићи

Пореклом су из Срђевића код Гацка. По предању, у Срђевиће се доселио Петар Алексић, био је ковач и од њега су ови Ковачевићи. Из овог братства су чувени хајдуци, војвода Стојан Реље Ковачевић, и брат му од стрица Петко.

 

У гатачком селу Срђевићима, при Бјеласици, на читлуку Ченгића живео је домаћин Реља Ковачевић који са женом изроди синове трифка, Глигора, Сима и на Спасовдан 1821. (или 1820) најмлађег Стојана. 

 

На свето Васкрсење Христово 1848. Стојан на коњу кренуо ка грачаничкој цркви на литургију и причест.  У гатачком пољу у сусрет му дојахаше два Турчина, позната гатачка силника. Старо, већ напуштено правило „башлука“, налагало је да у сретању с Турцима хршћанин сјаше док они не прођу. Буљубаша Крвавац хтеде понизити овог поноситог „влаха“, па му увредљиво подвикну да сјаше псујући му Васкрс и сто крстова. Стојану не беше до кавге на свети дан, али га снажно заболе увреда, па из две кубуре уби оба Турчина.

 

Свестан последица одмах потера вранца ка Сомини планини, која је са разлогом звана „хајдучка мајка“. Но, беше рано за окупљање дружина, па сиђе у Кривошије, па после у Бањане, у село Врбицу. Ту га упутише у тајне и адете хајдучког живота, путеве, скровишта и јатаке. Скупи мању чету и хајдуковаше, а три године касније предаде стрешинство гласовитом харамбаши Петку Ковачевићу, свом брату од стрица. Мало по мало чета се повећавала, и у њој беху и још два Малешевца, Филип и Петар Мандић из Гацка. Чета је крстарила с краја на крај Херцеговине, са базом у Сомини, биваковали у Ивици и Врановини, радо примани у многим селима.

 

 За време Вукаловићевог устанка (1852-1862), Петкове и Стојанове чете ишле су из боја у бој. Контролисали су путеве између Никшића, Гацка, Невесиња и Мостара. У бици на Граховцу 1858. чине чуда од јунаштва, где је пола чете изгинуло или рањено као и сам Стојан. Пребацише се у Босну око годину дана, те хајдуковаше по Романији попаливши многе беговске куле и посекавши 48 силника и крвника. Ту их издаде неки свештеник, те настаде до тад невиђена потера. Крвавом сечом и лукавством се пробише, и све до Бањана их чекаше заседе и потере. Касније се вратише до Гласинца да измире рачун са издајицом.

 

Кад 1862. Црна Гора договори мир са Омер-пашом, умири се и Вукаловић, али Петкове и Стојанове чете из базе у Сомини настављају се прегонити са Турцима по Херцеговини. Османлије претећи затражише од књаза Николе I  сарадњу да униште ове чете. Књаз преко свог човека изда хајдуке Турцима, те у мају 1865. око 300 башибозлука удари на њихове колибе у Рудини, где су боравили код породица. Од четовођа се спаси само Стојан, док Петка Ковачевића заробише са синовима Јованом од 15 и Илијом од 12 година, као и братића му Крста. Најмлађег сина Новицу жене некако сакрише, те га не однесоше Турци. Петка у Мостару те 1865. осудише на смрт и обесише. У тамници га исповеди свештеник, а под вешалима подвикну Турцима да не жали умрети, и да им је много јада задао. Главног заптију, старог знанца, је замолио да му скине капу и преда сину, што је овај и учинио. На молбу руског конзула скинуше Петка са вешала и сахранише. Опело је служио архимандрит Памучина и кажу да веће сахране до тада Мостар није видео. Петкови синови су уз јемство пуштени после годину дана.

 

Књаз свој срамни однос према Вукаловићу оконча прогоном „због непослуха“. Остаде само Стојан Ковачевић који настави четовање, светећи крваво Петкову смрт, јер се заветовао да ће за његову главу намирити бар 20 турских. На Пресјеци што посече, што повеша 17 злица харачлија. Но, мало касније га на превару ухватише у Бањанима и би окован у Зиндан-кули код Старог моста. Неко успе да му дотури турпију, пресече окове и побеже.

 

Кад букну Кривошијски устанак 1869. Стојан им са четом од 100 момака прискочи у помоћ. На Велики петак 1872. на миг са Цетиња, пашеног књаза Николе проказа Стојана кад је понео болесно дете код лекара у Дубровник. Поново би заточен у Мостару, но руски конзул затражи да га пусте и Турци присташе уз услов да књаз Никола плати откуп што он учини тешка срца. Тако је књаз Никола, врло сујетан и љубоморан човек, једном руком Херцеговце потицао на борбу, а другом их продавао Турцима. Најчешће би преко својих удворица уносио смутњу и бацао семе раздора међу херцеговачке војводе. 

 

Кад 1875. букну Невесињска пушка кроз Босну и Херцеговину, Стојан први удари борећи се лавовски  на Муратовици, Касаби, Закамену, Невесињу, Дуги, Острошким стенама, око Никшића, и другде. Берлински конгрес 1878. наметну Херцеговини новог опаснијег окупатора и поништи дугу и крваву ослободилачку борбу против Турака кроз 14 буна и устанака. Црна Гора доби независност и два и по пута се прошири на рачун Херцеговине, прикључујући себи Дробњаке, Никшић, Пиву, Бањане, Опутну Рудину, Ускоке, Шаранце и Језера. 

 

Разочаран, Стојан се повлачи у родне Срђевиће. Поред изгубљених живота, бројни су инвалиди, свуд згаришта, њиве необрађене, стока поклана. И опет под мач душмански.  

Нешто касније, Стојан и Петар Тунгуз у Мостару договорише да се диже устанак против Шваба, јер је догорјело до ноката због регрутације и других зала.  Тако 1881/1882. букну буна (звана Улошкик, Стојанов устанак или Вакат). Дигоше се заједно Срби и муслимани, што никад раније није забележено. У почетку устаници су низали успехе, међутим, одзив муслимана је био слаб, Србија пасивна, а херцеговачки главари су по наредби са Цетиња саботирали устанак, чак књаз Никола посла људе да ухапсе или убију Стојана у Сомини. Аустријанци уценише Стојанову главу на 100 дуката, а ухапсише му жену и најмлађе  дете и обоје умреше у затвору од злостављања.

 

Међутим, кад Стојан крочи на црногорско тло, беше ухапшен и интерниран у Подгорицу, где оста три године, после чега се настани у Никшић. Ни старачких 87 година нису угасиле његов бунтовни дух, па са Петром Тунгузом 1908. узалудно је на Цетињу тражио дизање устанка због анексије Босне и Херцеговине. 

Умро је у дубокој старости 1911. године и гроб и споменик му се налазе  у порти Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, а на споменику пише: „Велики јунак херцеговачки Стојан Ковачевић 1820 – 1911.“   Ту је и гроб великог црногорског јунака Новака Рамова Јововића, који је рекао: "Осим Стојана Ковачевића, не признавам ни једном живом Црногорцу ни Ерцеговцу да је више душманских глава посјека." Стојан има и споменик у Гацку, и  улице у Гацку, Никшићу и Београду.

 

Стојан ће пред смрт рећи: "Гонила ме Турска и Аустрија, гонила ме и Црна Гора педесет и кусур година, све као звијер вребајући да ме ухвате и убију. А ја се нисам борио за себе, него за Ерцеговину. Хтио сам да буде слободна, али то не дочеках."