Родољубива лирика *

1. Јевропи
2. Сваком образ осветласмо, све од себе, собом дасмо
3. Црвена
4. Плава гробница
5. Србин сам
6. Химна победника
7. Нек види душман!
8. Моја Отаџбина
9. Умирање
10. Цветови славе
11. На Гази Местану
12. У квргама
13. Врбас
14. Ми знамо судбу
15. Пркосна песма
16. Поносна песма
17. Тобџија своме коњу на коме се враћа из рата
18. Синђелићев гроб
19. Устаници
20. Домовина
21. Сви моји преци
22. Свети Сава
23. Повратак

* Мисли храбро, осети слободу

 

1.
Јевропи *
 
Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
"Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
"Па изгините!"

Подсмеха твога горди је збор.
"И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо - али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!"

* Ђура Јакшић (1832 - 1878)

 

2.
Сваком образ осветласмо, све од себе, собом дасмо *

Изгурасмо, издурасмо,
Изгрцасмо, искичмасмо,
Сваком образ осветласмо,
Све од себе, собом дасмо,
Ограшjима облистасмо,
Одагнасмо, огрејасмо,
Као сунце просијасмо,
Одолесмо, отрајасмо."

* Ову оду је књижевник Станислав Винавер (1891 – 1955), један од 1300 каплара, написао о ђачкој омладини у Првом светском рату (напомена: ограш, ограшје /тур./ : битка, бојно поље).

 

3.
Црвена *

Црвена је крвца што кипи у нама;
црвена је муња, што облак пролама,
црвено је небо кад се зором смије,
црвен нам је барјак, што се гордо вије,
црвена је мржња у нашим грудима,
па и гнев је црвен, што нас обузима.
О тирани, чујте — не треба вам крити —
И освета наша црвена ће бити.

* Коста Абрашевић  (1879 – 1898)

 

4.
Плава гробница *

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

* Милутин Бојић (1892 – 1917)

 

5.
Србин сам *

Нисам Европљанин
Материјалиста
Глобалиста
Империјалиста
Мондијалиста
Хедониста
Екумениста
Атеиста
Протестант
Ни великозајебант.
Нисам нациста
Фашиста
Вечити статиста
Педофил
Канибал
Некрофил
Нисам о`кеј
Ако сам геј.
Немам
Гордости
Похлепе
Подлости
Бог да прости
Алавости
Не желим
Педере
Транџе
На киоску
Ганџе
Коморе гасне
Поделе расне
И класне
Каталонију
Баскију
Валонију
Ни у ком стању
Нећу Бретању.
Ствари стоје
Хоћу моје
Не шаљем бомбе
Да правим катакомбе
На туђе дете
Никад ракете
Не шаљем глад
Болест
Ни јад
Не дајем вето
На напредни гето
Не правим
Вирусе због
Вакцина
Цигарете због
Адреналина
Метак због
Јеврејина
Не откупљујем грехе
Не крадем смехе
Тако ми главе и браде
Срби то никад не раде.
Већ пјевам и играм
коло
групно, соло
пружам љубав,
здравље
чувам православље
Крст и отаџбину
Савину постојбину
што је недрила
хранила
ведрила
децу своју
у миру
у боју
добро сачувала
лоше одувала
са Филиповим стиховима
на очима плиховима
што тачнијим и финијим
са везовима Јефимијиним
са сузама царице
свете нам старице
са Теслиним умом
и његовом снагом
са Солунским друмом
крвавим трагом
душе лепотом
чистотом
добротом
својим животом.
Србин бре
о њему пишем
баш како мислим
како и дишем
и зато желим
са њим да делим
истину
правду
у победи
паду
да не би страдали
већ владали
са светом у себи
овде а где би
нисам Европљанин
срце ми пише
становник Европе
и много сам више
СРБИН САМ.

* Спевао и рецитује Иван Бабић из Пријепоља.

 

6.
Химна победника *


Победа ће прећи све путеве наше,
И огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
А новорођеним кап отровног млека.

Ова иста поља што крв једних жали,
Уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих сто су данас пали,
Видеће се сутра како светле небом.

Јер доцније крупни огњеви да плану,
Треба искра оних што умру у сјају;
Само зоре које из очаја свану,
Прикажу гроб претка и пут нараштају.

Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач зарђан деца ископала.

Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно сунце мученика.

* Јован Дучић (1871 – 1943)  

 

7.
Нек види душман ! *

Што ћутиш, ћутиш Србине тужни,
протрљај очи, слава те зове.
Слава те зове на црно гробље,
На оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш, та да ли чујеш
ту црну клетву, тај уздах тешки,
да ли још памтиш, да ли још знадеш
за онај бојак, бојак витешки.

Грешнише тешки, тргни се, тресни
ланцем о земљу, нек мине мрак,
нек душман види, нек душман чује
Да Срб' још живи, да је јунак.

* Владимир Васић  (1842 – 1864)
На ову песму је музику за хор компоновао Даворин Јенко

 

8.
Моја Отаџбина *      

Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона -
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени Отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.

* Алекса Шантић (1868 - 1924)
Песма је написана 1908, када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину  

 

9.
Умирање *

 
Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.

И место да смо у рату
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт
Ја нијесам идиот
Па то је за мене смрт.

* Гаврило Принцип (1894 – 1918)
Песма настала 1914, током Принциповог тамновања у затвору за време истраге за Сарајевски процес поводом Сарајевског атентата. Први пут је објављена 17. марта 1919. године, после Првог светског рата, у Звону.

 

10.
Цветови славе *      

Они спавају сви до једног, редом,
У плитком гробу, нескрштених руку,
Без свог покрова и под тешком бедом,
И труну мирно као у сандуку.

Они спавају, несебични, благи,
С ранама живим и мртвим очима,
Велике душе као камен драги,
Вечита песма коју им отима.

Они спавају, ти наши синови,
У својој крви, безбрижни к'о тићи,
Заборављени к'о мртви кринови,
И поносити к'о стари племићи.

Они спавају по Балкану целом,
За добро туђе, за спас свог племена:
Никад не беху са заставом белом,
Ти млади момци великог времена!

Они спавају прости, без украса,
И њине груди густи црви плаве;
И док се губе из свог лепог стаса,
Хумке им расту у цветове славе.

* Владислав Петковић Дис (1880 – 1917)

 

11.
На Гази Местану *

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и поглед мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

* Милан Ракић, песник, правник, дипломата и академик. Песма објављена 1907.

 

12.
У квргама *

У кврге су ме бацили, о срама.
да, то је било у прастаро време.
Јесам ли био крив? и зашто? - Тама
Жути, и редом сва створења неме.
У кврге су ме бацили, о срама!

Неко их стеже, а не видим ко је,
Ал` чујем како шкрипе кврге гнусне,
Под силном стегом прште кости моје,
И крв из рана на махове пљусне.
Неко их стеже, а не видим ко је.

Јаук и писка свуда око мене.
У редовима црним кврге стоје,
У њима пиште деца, људи, жене.
Неко их мучи, а не знају ко је.
Јаук и писка свода око мене.

Стежи, о стежи, невидљива сило!
И немилосно кости моје мрви,
Док најзад моје не престане било,
И не исцури кап последња крви!
Стежи, о стежи, невидљива сило!

О, како ти се слатко смејем сада,
Жртва се руга џелату што коље.
Зар то врхунац мучења и јада?
Зар ништа ниси измислила боље?
О, како ти се слатко смејем сада!

Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал знај да неће прећи моје усне
Ниједна речца што моли ил` плаче,
Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!
Удри, и мучи, и притежи јаче,

Ал докле редом деца, људи, жене,
Плачу и пиште, бедни, покрај мене,
И ропски клече пред скривеним створем,
Врх писке, клетве, и вапаја њини'
Летеће мирно дух мој у висини,
Ко морска ласта над широким морем.

* Милан Ракић

 

13.
Врбас *

Носи, српска реко, крв наших синова,
Јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.

Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.

Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.

Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге,
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.

Носи мора крви да их не покраду,
Носи, реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.

* Јован Дучић, 3. јун 1941. године

 

14.
Ми знамо судбу... *

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи -
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикô -
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

* Алекса Шантић, 1907.

 

15.
Пркосна песма *

Ја,
Раб Божји,
Србин,
са проседом брадом
изјављујем радовољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!
Крив сам што сам неко,
а не нико и нетко.
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с' три прста!

Крив сам што јесам,
а треба да нисам.
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву.
Крив сам што се дрзнух против кривде,
крив сам
што опет славим своју крсну славу!
Крив сам што пишем и читам ћирилицом,
крив сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
крив сам, и признајем
да не знам што знам, да знам што не знам.

Крив сам, и да завршим
са највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха).
Крив сам, тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац, и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју земљу да кидише.
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше диве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево,
признајем и то
за спас рода.
Ја више не постојим
скините ме с'листе
ја сам од сад само ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе,
а ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
а то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми Сунце к'о булка ражи.
Моји ће потомци пити јед и чемер,
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш чемер
распродајући моју дједовину.
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тек тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
истина и правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају лепе јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи
амери
који Ти черече синове и кћери?
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу.
Што теже живим, лакше ћу умрети.
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер људско срце,
чудо над чудима,
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне куге -
већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ' нама Србима
као што су пролеће,
лето,
јесен,
зима
и није страшнија
поготову дању
од суше,
поплаве,
земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа!

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал' не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мога праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да вас гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица.
Само пожурите!
Што ме пре разапнете,
пре ћу васкрснути!!!

* Добрица Ерић

 

16.
Поносна песма *

Ја певам грла чиста
као што дрво листа
певам кроз лавеж паса
као што пшеница класа
певам, с груменом земље у шаци
као што син пева о Мајци
и молим анђеле
дечицу бестелесну
да ми услише и приме песму.

Ово је моја једина
и јеванђељска Земља-Мајка
Моја кнегиња
моја госпођа варошанка
моја сељанка сторучица
А око ње се дигла халабука и хајка
ко да је вучица
ко да је хајдучица.

Нагрдише ми земљу
оноћише ми дан
затрнише ми сунце
па се јежим и срдим
Ољагаше ми име и презиме
кућу и укућане
ал ја се опет поносим
што сам Србин!

Кажу да сам дивљак
и да нисам у праву
што браним своју кућу
свој крст и крсну славу
А они мени
у мојој рођеној Земљи
ударају међе
прекрајају тапије
и печате црвеним воском
прозоре, врата, капије.

Трпају на моје плеће
сво белосветско смеће
и чекају да паднем
да клекнем
или бар да се згрбим
али ја стојим ко крст
ко Христово распеће
и поносим се што сам Србин!

Поносим, кажем
али у мом поносу
нема понижења према другима
гордости ни поруге
Кад би сви људи могли
да се поносе оним што су
не би нико имао разлог да мрзи друге.

И само што понекад прошкргућем гневно
не би ли ме чула планета уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Моја Земља је иста онаква
каква је увек била
Душа јој ко лебац
ко кисељак старински
Сваког је Она тим лебом
дочекала и почастила
и испратила, с послацима
онако домаћински.

Само се више не слажемо
са једном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега лебом
Променили смо мало и ми
своју чобанску ћуд
па сад ко нас лебом
ми њега лебом, медом и вином
а ко нас каменом
ми њега каменчином
И зато смо ево стали пред страшни суд.

Поабаше ми рухо
наружише ми лице
Оковаше ми срце у ланац и катанац
Успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
ал ја се опет поносим
што сам Србин Балканац!

И само што понекад
арлаукнем гневно
не би ли ме чула
планета уснула
јер нас опет чека
проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Самозвани миротворци што нас завадише
црним тамjаном нам Земљу окадише.

Дишебрижници
без душе и срца
главешине, главоње и главосече без глава
поборници за људска права и слободу
поузимаше нам кључеве свих брава
па чак и насушни хлеб
ваздух и воду.

Ђавољи синови и пасји синовци
коров иштркљао из болесне клице
среброљупци
правдомрсци
криводелци
и други зликовци
окривљују мене за своје кривице.

Блате ме, брате Иво, за тројицу
Муче ме као Малог Радојицу
ко Старог Вујадина са обадва сина
Оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст нечувена
Напаствујем дневно три стотине жена
печем белу децу, правим чак и Црнце.

Суде ми за своје грехе и злочине
и за оно што они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
и заштити ме од ових авети!

Моји млади се чуде
што се трујем и лечим
песмом
псовком
инатом
као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом
Крив сам једино зато
што не умем да клечим
(осим
да простиш
пред женом
кад радим неке ствари)

А грешан што проћердах
уз дерт
и жал
и севдах
онако вашарски
бећарски и ратарски
свој стид косовски
и понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
голобради старци и брадати основци.

Мој ђед је био домаћин човек
у освит овог века
Имао је вршалицу
воденицу
ваљалицу
три лампека.

Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце
А ја имам само душу
само ово лудо срце
што ми прича у грудима
о животу о људима
што ми пева
што ми плаче
што се смеје
што ме боли
што ми бије непреболно
као оно тешко звоно
звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи!

И нећу да будем слуга
ни жбир
ни удворица
ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама
А моја Земља је тек изашла из јама
Моја краљица, обучена у пшеницу и раж
Моја великомученица Србија
укавежена попљувана и сама
Али ја знам да је све ово једна велика лаж
и поносим се што сам Србин
Србенда са Балкана!

* Добрица Ерић, 1993.

 

17.
Тобџија своме коњу на коме се враћа из рата *

Да колика је, светица наша, земља!
Изађе сунце
иза Гојкове ковачнице,
обасја липу пред црквом,
орах пред основном школом,
амбар, општину, гробље и пут,
па за Раденкову воденицу
зађе.

Доро мој!
Колики за њу изгибоше,
реко би човек царевина!

* Љубомир Симовић

 

18.
Синђелићев гроб *

Код седог Ниша, тврдог града
Сведока многих ранијих јада
Сведока многих љутих мејдана,
Јуначких рана, крвавих дана,
Синћелић Стево — узор јунака
Са својих триста дичних момака
Јуначки стиже, шанчеве диже,
На ниском венцу брда Чегара,
Да отуд бије душмана стара,
Крвна зулумћара …
И сину зора мајског дана,
К`о љубак осмех дивних усана,
И грану сунце поносно бајно!
За неког тамно, за неког сјајно!
А нишким Пољем, ко мутни вали
Коњици љути у трку с` дали!
Јекнуше поља од турског беса,
Застења земља од громког треса,
Синуше сабље, гракнуше Мује,
Цикнуше пушке к`о љуте гује! …

Синђелић Стева са триста друга,
Из шанца гледа па им се руга:
„Пазите браћо, соколи моји
Како се сила душманска роји!
Хај биће славе, хај биће стрви,
Гаврани црни напиће с` крви!“
И стаде јека од џевердара,
Фијуче тане па груди пара;
Ватра је жива срце да стопи,
А црна крвца потоком лопи.
Падоше земљи редови први,
Ал, зверски Турци жедни су крви!
Па напред јуре, друг друга стиже,
Коњица љута све шанцу ближе.
„Држ`те се Браћо! Држи се роде!“
„Гле! Како сија сунце слободе!“
„Држ`те се браћо, не жалте пра`!“
„Ура! …. Ура! …"
И триста грла, триста јунака,
Триста синова Краљевић Марка
Грмнуше сложно: Ура! … . Ура! …
Још један грозан, ужасан фијук,
Још једно тане олова мека,
Jош једна врућа крвава река,
Још један узвик: „Држи се роде!“
У име Бога, Части, Слободе.
,,У ропству живот ништа не вреди,
Па ил` да се мре, ил` да победи."
И сину челик оштра ханџара,
И јекну земља брда Чегара,
Од густа праха облак се диже,
А Турци шанцу све ближе … ближе…
Виде Синћелић да мрети треба
Па гледну попут ведрога неба,
И иза паса кубуру трже,
Знамење крста на браћу врже:
„Простите мени, соколи моји!"
Па сиђе доле, где барут стоји . ..
И већ стигоше помамни Турци,
У шанац скачу к`о гладни вуци,
К`о дивља зверка, кад хоће стрви,
Кад хоће меса и вруће крви;
Зубима кољу и … 
Ал` грмну … јекну … подземни тресак
И сину … пуче… к`о муњин блесак…
И звизну, прште све у зрак ……
И земљу трошну притиште мрак ….
А кроз страхоту и кроз прах
Чује се урлик: Аллах! Аллах! ….
Тишина нема по земљи свуда,
Нестаде треса, нестаде чуда,
Магла се диже полако горе,
А сунце не сја, но сину одгоре,
Па гледну тамо, где с` битка била
Ал` место шанца — стајаше рака
Витешких Срба, бесних Турака.

* Драгомир Брзак (1851-1905)

 

19.
Устаници *
(Спомен на сечу кнезова у Ваљеву)

Од здравља, од живота,
од свега на свету преча
нама је слобода.
Нас не плаши сабља ни сеча,
не бојимо се у челу ране.
Главе наших предака колубарска је носила вода,
и на лобање њине по бедемима
слетале су гладне вране.

По цену свега ми хоћемо слободу,
нека нам ломе ноге и руке,
нека нам чарне очи боду,
ми се не бојимо шибе ни штруке.
Уместо молитава ми смо шапутали
старог Вујадина аманет
кад су нас стављали на муке.
Ми хоћемо слободу.

Ни од чега на свету немамо страха,
ни од копља, ни од олова,
ни пушчаног праха.
Као у горског звериња
млада су још у нас чула.
Ми смо се као деца борбе играли
у језивим сенкама Ћеле-Кула.
По цену свега бранићемо слободу.

С огњишта убогих неће моћи ништа да нас крене.
Упорни ми смо као планински борови
што дубоко урастају у суре стене.

По цену свега бранићемо слободу,
по цену живота
и брата најмилијег и јединца сина.
Ми смо каљени на вековним мукама.
Ми смо потомци оних што су голоруки
са мотикама и са кукама
устајали против царевина.

Ми хоћемо слободу.
Не бојимо се мемле и таме;
прецима нашим по тамницама
мртвачки нокти су ницали,
седе су по затворима дочекивали косе.
Ми смо они што знају
да мисле на слободу
и кад труну, и гладују и чаме.

Бранићемо слободу,
па нека нам клинце под нокте забијају,
нека нам на грудима душман ватру пали.
Ми нисмо они што се предају,
што се савијају.
Дирне ли ко наша гнезда осиња,
за свети нам гнев
сав свет биће мали.

По цену свега бранићемо слободу.
Могу нас на текијска набијати коља,
на вешала подизати танка
и кроз зору стрељати мучки;
ми смо изорани
из крвљу топљених поља,
ми смо никли у земљи буне и устанка:
народ ми смо поносан и хајдучки.

* Десанка Максимовић (1898-1993)

 

20.
Домовина *

Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга

И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал' после опет натраг долете.
Ван тебе нећу да знам за блага,
Србијо драга

Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор'о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга

Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде;
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес'о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга

Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал' кад се Милош у песми пева,
е онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга

Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил' бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга

Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга

* Војислав Илић (1862-1894)

 

21.
Сви моји преци *

Сви моји Преци, које често сањам
Били су Срби, и ја им се клањам.
Полуписмени тежаци, горштаци
И горосече, али православци.

Хвала им што нам кроз љуте године
Сачуваше ова брда и долине
По којима се још разлеже јека
Од Њине песме, псовке и лелека

И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише.
Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама њиним у Царству небеском!

И ја, Њин потомак и дужник, од главе
До пете, земљољубац и ђак Светог Саве
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем грумен

Ове Земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах мојих Предака!
И моји потомци, ђаци, земљоделци
И војници, Срби су ко и моји Преци.

Благолики, мекодушни тврдоглавци
И груборечићи, али светосавци.
Ако ову дугу зиму зла презиме
Сачуваће своје име и презиме.

Хвала им што бране Гробове од траве
А кућни праг и славски колач од троглаве.
Благосиљам им софре и колевке
Захвалан што смем изаћи пред Претке.

Нек им се димљаци на кућама диме
Све док укућани славе Крсно име!
А ја, њин предак, слуга без ајлука
И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.

Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем Грумен
Ове земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах наших Предака!

* Добрица Ерић, 1993.
 

22.
Свети Сава *

 Ко удара тако позно у дубину ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?
"Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина ко најмлађег свога брата..."

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: "Примамо те, мило чедо".

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи -
Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

* Војислав Илић Млађи,  1889.

 

23.
Повратак *

Кад мој прах, Творче, мирно пређе
У грумен глине ужежене,
Тад неће више бити међе
Између тебе и измеђ мене.

Кад сврши ропство два начела
Духа и тела, зла и добра,
Пашће тад уза свих почела
У задњој берби коју обрах.

И постајући безобличан,
На повратку свом старом путу —
Теби ћу бити опет сличан,
И првом дану и минуту.

Носећ' у шаци прегршт сунца,
У зеницама неба комад,
Сићи ће најзад са врхунца
Тај астрални и вечни номад!

Као у сјају новог дана,
Дирнута крилом ветра блага,
Гранчица мирте зањихана
Не оставивши нигде трага.

* Јован Дучић

 

 

 

TOP Ovaj web sajt je kreirao BeoHosting.com