Rodoljubiva lirika *
1. Jevropi
2. Svakom obraz osvetlasmo, sve od sebe, sobom dasmo
3. Crvena
4. Plava grobnica
5. Srbin sam
6. Himna pobednika
7. Nek vidi dušman!
8. Moja Otadžbina
9. Umiranje
10. Cvetovi slave
11. Na Gazi Mestanu
12. U kvrgama
13. Vrbas
14. Mi znamo sudbu
15. Prkosna pesma
16. Ponosna pesma
17. Tobdžija svome konju na kome se vraća iz rata
18. Sinđelićev grob
19. Ustanici
20. Domovina
21. Svi moji preci
22. Sveti Sava
23. Povratak
* Мисли храбро, осети слободу!
1.
Jevropi *
Tebi da pevam - tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.
Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv -
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže ko crv.
I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
"Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!
Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, smerna, da l' život može
U takvom igu nesrećni rod?...
Izginućemo!...
"Pa izginite!"
Podsmeha tvoga gordi je zbor.
"I ginućemo, ginuti slavno -
Il' mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo - ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il' grob!"
* Đura Jakšić (1832 - 1878)
2.
Svakom obraz osvetlasmo, sve od sebe, sobom dasmo *
Izgurasmo, izdurasmo,
Izgrcasmo, iskičmasmo,
Svakom obraz osvetlasmo,
Sve od sebe, sobom dasmo,
Ograšjima oblistasmo,
Odagnasmo, ogrejasmo,
Kao sunce prosijasmo,
Odolesmo, otrajasmo."
* Ovu odu je književnik Stanislav Vinaver (1891 – 1955), jedan od 1300 kaplara, napisao o đačkoj omladini u Prvom svetskom ratu (napomena: ograš, ograšje /tur./ : bitka, bojno polje).
3.
Crvena *
Crvena je krvca što kipi u nama;
crvena je munja, što oblak prolama,
crveno je nebo kad se zorom smije,
crven nam je barjak, što se gordo vije,
crvena je mržnja u našim grudima,
pa i gnev je crven, što nas obuzima.
O tirani, čujte — ne treba vam kriti —
I osveta naša crvena će biti.
* Kosta Abrašević (1879 – 1898)
4.
Plava grobnica *
Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne,
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, kô naš um beskrajna,
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest hladna i očajna.
Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pantomina?
To velika duša pokojnikā luta.
Stojte, galije carske! Na groblju braće moje
Zavi'te crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, kô pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ' nedra zemlje i nebeskog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
Pobožno i nečujno.
Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.
Jer tamo, daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću mira, da opelo služim
Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom!
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!
* Milutin Bojić (1892 – 1917)
5.
Srbin sam *
Nisam Evropljanin
Materijalista
Globalista
Imperijalista
Mondijalista
Hedonista
Ekumenista
Ateista
Protestant
Ni velikozajebant.
Nisam nacista
Fašista
Večiti statista
Pedofil
Kanibal
Nekrofil
Nisam o`kej
Ako sam gej.
Nemam
Gordosti
Pohlepe
Podlosti
Bog da prosti
Alavosti
Ne želim
Pedere
Trandže
Na kiosku
Gandže
Komore gasne
Podele rasne
I klasne
Kataloniju
Baskiju
Valoniju
Ni u kom stanju
Neću Bretanju.
Stvari stoje
Hoću moje
Ne šaljem bombe
Da pravim katakombe
Na tuđe dete
Nikad rakete
Ne šaljem glad
Bolest
Ni jad
Ne dajem veto
Na napredni geto
Ne pravim
Viruse zbog
Vakcina
Cigarete zbog
Adrenalina
Metak zbog
Jevrejina
Ne otkupljujem grehe
Ne kradem smehe
Tako mi glave i brade
Srbi to nikad ne rade.
Već pjevam i igram
kolo
grupno, solo
pružam ljubav,
zdravlje
čuvam pravoslavlje
Krst i otadžbinu
Savinu postojbinu
što je nedrila
hranila
vedrila
decu svoju
u miru
u boju
dobro sačuvala
loše oduvala
sa Filipovim stihovima
na očima plihovima
što tačnijim i finijim
sa vezovima Jefimijinim
sa suzama carice
svete nam starice
sa Teslinim umom
i njegovom snagom
sa Solunskim drumom
krvavim tragom
duše lepotom
čistotom
dobrotom
svojim životom.
Srbin bre
o njemu pišem
baš kako mislim
kako i dišem
i zato želim
sa njim da delim
istinu
pravdu
u pobedi
padu
da ne bi stradali
već vladali
sa svetom u sebi
ovde a gde bi
nisam Evropljanin
srce mi piše
stanovnik Evrope
i mnogo sam više
SRBIN SAM.
* Spevao i recituje Ivan Babić iz Prijepolja.
6.
Himna pobednika *
Pobeda će preći sve puteve naše,
I oglednuti se u dnu sviju reka;
Umirućim dati kap iz svoje čaše,
A novorođenim kap otrovnog mleka.
Ova ista polja što krv jednih žali,
Urodiće drugim pričešćem i hlebom;
I trag ovih istih sto su danas pali,
Videće se sutra kako svetle nebom.
Jer docnije krupni ognjevi da planu,
Treba iskra onih što umru u sjaju;
Samo zore koje iz očaja svanu,
Prikažu grob pretka i put naraštaju.
Jer je otadžbina samo ono kuda
Naš znoj padne gde je krv očeva pala;
I plod blagosloven rađa samo gruda
Gde su mač zarđan deca iskopala.
Samo buktinjama zbori se kroz tmine;
U zrcalu mača budućnost se slika;
Preko palih idu puti veličine;
Slava, to je strašno sunce mučenika.
* Jovan Dučić (1871 – 1943)
7.
Nek vidi dušman ! *
Što ćutiš, ćutiš Srbine tužni,
protrljaj oči, slava te zove.
Slava te zove na crno groblje,
Na ono tužno Kosovo polje.
Ta da li živiš, ta da li čuješ
tu crnu kletvu, taj uzdah teški,
da li još pamtiš, da li još znadeš
za onaj bojak, bojak viteški.
Grešniše teški, trgni se, tresni
lancem o zemlju, nek mine mrak,
nek dušman vidi, nek dušman čuje
Da Srb' još živi, da je junak.
* Vladimir Vasić (1842 – 1864)
Na ovu pesmu je muziku za hor komponovao Davorin Jenko
8.
Moja Otadžbina *
Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.
Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.
U meni cvile duše miliona -
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ište.
I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni Otadžbina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište.
* Aleksa Šantić (1868 - 1924)
Pesma je napisana 1908, kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu
9.
Umiranje *
Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve kao juče,
Sutra se isto sprema.
Al‘ pravo je rekao pre
Žerajić, soko sivi:
Ko hoće da živi, nek mre,
Ko hoće da mre, nek živi.
I mesto da smo u ratu
Gde bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu
Na nama lanci zveče.
Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt
Ja nijesam idiot
Pa to je za mene smrt.
* Gavrilo Princip (1894 – 1918)
Pesma nastala 1914, tokom Principovog tamnovanja u zatvoru za vreme istrage za Sarajevski proces povodom Sarajevskog atentata. Prvi put je objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u Zvonu.
10.
Cvetovi slave *
Oni spavaju svi do jednog, redom,
U plitkom grobu, neskrštenih ruku,
Bez svog pokrova i pod teškom bedom,
I trunu mirno kao u sanduku.
Oni spavaju, nesebični, blagi,
S ranama živim i mrtvim očima,
Velike duše kao kamen dragi,
Večita pesma koju im otima.
Oni spavaju, ti naši sinovi,
U svojoj krvi, bezbrižni k'o tići,
Zaboravljeni k'o mrtvi krinovi,
I ponositi k'o stari plemići.
Oni spavaju po Balkanu celom,
Za dobro tuđe, za spas svog plemena:
Nikad ne behu sa zastavom belom,
Ti mladi momci velikog vremena!
Oni spavaju prosti, bez ukrasa,
I njine grudi gusti crvi plave;
I dok se gube iz svog lepog stasa,
Humke im rastu u cvetove slave.
* Vladislav Petković Dis (1880 – 1917)
11.
Na Gazi Mestanu *
Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogled mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.
Zaljuljano carstvo survalo se s vama...
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.
Kosovski junaci zasluga je vaša
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.
Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.
Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!
I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.
* Milan Rakić, pesnik, pravnik, diplomata i akademik. Pesma objavljena 1907.
12.
U kvrgama *
U kvrge su me bacili, o srama.
da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? i zašto? - Tama
Žuti, i redom sva stvorenja neme.
U kvrge su me bacili, o srama!
Neko ih steže, a ne vidim ko je,
Al` čujem kako škripe kvrge gnusne,
Pod silnom stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.
Jauk i piska svuda oko mene.
U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pište deca, ljudi, žene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svoda oko mene.
Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo,
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!
O, kako ti se slatko smejem sada,
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!
Udri, i muči, i priteži jače,
Al znaj da neće preći moje usne
Nijedna rečca što moli il` plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače,
Al dokle redom deca, ljudi, žene,
Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve, i vapaja njini'
Leteće mirno duh moj u visini,
Ko morska lasta nad širokim morem.
* Milan Rakić
13.
Vrbas *
Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
Jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubica svi su istog kova –
Sad nosi unuke kud nosaše pređe.
Primi krv nejači u svetle ti pene,
Sto puta je za te i pre umirala:
Da je ne poloču pogane hijene,
Da ne metnu u nju otrova i kala.
Naše su pobede i zastave naše
Tvoj veliki zavet gordosti i besa –
Jedine u tebi što se ogledaše,
I jedine ovde digle do nebesa.
Beše tada slavna a sad si i sveta,
Pevaj sva krvava kroz njive i luge,
Naša zvezda slave sad i dalje cveta:
Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.
Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
Nosi, reko srpska, krv nevinih žrtvi:
Radosne pobede heroji nam dadu,
Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi.
* Jovan Dučić, 3. jun 1941. Godine
14.
Mi znamo sudbu... *
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi -
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svikô -
U svojoj smrti da nađe lijeka.
Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!
* Aleksa Šantić, 1907.
15.
Prkosna pesma *
Ja,
Rab Božji,
Srbin,
sa prosedom bradom
izjavljujem radovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!
Kriv sam što sam neko,
a ne niko i netko.
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše, poretko
i što se krstim ovako
s' tri prsta!
Kriv sam što jesam,
a treba da nisam.
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu.
Kriv sam što se drznuh protiv krivde,
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!
Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom,
kriv sam što pevam
smejem se i psujem
(a ponekad i lajem)
kriv sam, i priznajem
da ne znam što znam, da znam što ne znam.
Kriv sam, i da završim
sa najvećom krivicom
(pre nego što se zacenim od smeha).
Kriv sam, tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac, i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!
Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju zemlju da kidiše.
Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše dive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive.
Pa evo,
priznajem i to
za spas roda.
Ja više ne postojim
skinite me s'liste
ja sam od sad samo vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste,
a ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!
Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
a to je slika vaše svesti i podsvesti
To nisam ja, spolja
to ste vi - iznutra!
Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi Sunce k'o bulka raži.
Moji će potomci piti jed i čemer,
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš čemer
rasprodajući moju djedovinu.
Usud će ti ludačku košulju obući
i tek tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!
Mnogo ste važne
zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
istina i pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule krivda i nepravda.
Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše odive
cvetaju lepe jabuke i šljive.
Šta će ovde džihadlije
krstaši
ameri
koji Ti čereče sinove i kćeri?
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.
Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu.
Što teže živim, lakše ću umreti.
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer ljudsko srce,
čudo nad čudima,
neće da se primi u vašim grudima!
Mi se ne plašimo smrti
crne kuge -
već ropskog života i bolesti duge.
Smrt je česta pojava međ' nama Srbima
kao što su proleće,
leto,
jesen,
zima
i nije strašnija
pogotovu danju
od suše,
poplave,
zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza!
Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al' ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem, umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!
Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vaši praoci što su moga praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.
Ja ću da vas gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica.
Samo požurite!
Što me pre razapnete,
pre ću vaskrsnuti!!!
* Dobrica Erić
16.
Ponosna pesma *
Ja pevam grla čista
kao što drvo lista
pevam kroz lavež pasa
kao što pšenica klasa
pevam, s grumenom zemlje u šaci
kao što sin peva o Majci
i molim anđele
dečicu bestelesnu
da mi usliše i prime pesmu.
Ovo je moja jedina
i jevanđeljska Zemlja-Majka
Moja kneginja
moja gospođa varošanka
moja seljanka storučica
A oko nje se digla halabuka i hajka
ko da je vučica
ko da je hajdučica.
Nagrdiše mi zemlju
onoćiše mi dan
zatrniše mi sunce
pa se ježim i srdim
Oljagaše mi ime i prezime
kuću i ukućane
al ja se opet ponosim
što sam Srbin!
Kažu da sam divljak
i da nisam u pravu
što branim svoju kuću
svoj krst i krsnu slavu
A oni meni
u mojoj rođenoj Zemlji
udaraju međe
prekrajaju tapije
i pečate crvenim voskom
prozore, vrata, kapije.
Trpaju na moje pleće
svo belosvetsko smeće
i čekaju da padnem
da kleknem
ili bar da se zgrbim
ali ja stojim ko krst
ko Hristovo raspeće
i ponosim se što sam Srbin!
Ponosim, kažem
ali u mom ponosu
nema poniženja prema drugima
gordosti ni poruge
Kad bi svi ljudi mogli
da se ponose onim što su
ne bi niko imao razlog da mrzi druge.
I samo što ponekad proškrgućem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!
Moja Zemlja je ista onakva
kakva je uvek bila
Duša joj ko lebac
ko kiseljak starinski
Svakog je Ona tim lebom
dočekala i počastila
i ispratila, s poslacima
onako domaćinski.
Samo se više ne slažemo
sa jednom Božijom besedom
Ko tebe kamenom, ti njega lebom
Promenili smo malo i mi
svoju čobansku ćud
pa sad ko nas lebom
mi njega lebom, medom i vinom
a ko nas kamenom
mi njega kamenčinom
I zato smo evo stali pred strašni sud.
Poabaše mi ruho
naružiše mi lice
Okovaše mi srce u lanac i katanac
Uspavaše mi pčele i ućutkaše ptice
al ja se opet ponosim
što sam Srbin Balkanac!
I samo što ponekad
arlauknem gnevno
ne bi li me čula
planeta usnula
jer nas opet čeka
prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!
Samozvani mirotvorci što nas zavadiše
crnim tamjanom nam Zemlju okadiše.
Dišebrižnici
bez duše i srca
glavešine, glavonje i glavoseče bez glava
pobornici za ljudska prava i slobodu
pouzimaše nam ključeve svih brava
pa čak i nasušni hleb
vazduh i vodu.
Đavolji sinovi i pasji sinovci
korov ištrkljao iz bolesne klice
srebroljupci
pravdomrsci
krivodelci
i drugi zlikovci
okrivljuju mene za svoje krivice.
Blate me, brate Ivo, za trojicu
Muče me kao Malog Radojicu
ko Starog Vujadina sa obadva sina
Oće da me pretvore u makovo zrnce
Kradljivci istine i sunčevog sjaja
podmeću mi svoja kukavičja jaja
Tako postah neka napast nečuvena
Napastvujem dnevno tri stotine žena
pečem belu decu, pravim čak i Crnce
Sude mi za svoje grehe i zločine
i za ono što oni meni čine
Gospode, pogledaj ozgo iz plaveti
i zaštiti me od ovih aveti!
Moji mladi se čude
što se trujem i lečim
pesmom
psovkom
inatom
kao i moji stari
Šta bih ja drugo sa ovolikom tugom
Kriv sam jedino zato
što ne umem da klečim
(osim
da prostiš
pred ženom
kad radim neke stvari)
A grešan što proćerdah
uz dert
i žal
i sevdah
onako vašarski
bećarski i ratarski
svoj stid kosovski
i ponos kajmakčalanski
Ali to ne shvataju ni preci ni potomci
golobradi starci i bradati osnovci.
Moj đed je bio domaćin čovek
u osvit ovog veka
Imao je vršalicu
vodenicu
valjalicu
tri lampeka
Moj otac je džambasio besne konje i karuce
A ja imam samo dušu
samo ovo ludo srce
što mi priča u grudima
o životu o ljudima
što mi peva
što mi plače
što se smeje
što me boli
što mi bije neprebolno
kao ono teško zvono
zvono crkve kralja Petra na Oplencu u Topoli!
I neću da budem sluga
ni žbir
ni udvorica
ni paž
Zato mi staviše na glavu trnov venac srama
A moja Zemlja je tek izašla iz jama
Moja kraljica, obučena u pšenicu i raž
Moja velikomučenica Srbija
ukavežena popljuvana i sama
Ali ja znam da je sve ovo jedna velika laž
i ponosim se što sam Srbin
Srbenda sa Balkana!
* Dobrica Erić, 1993.
17.
Tobdžija svome konju na kome se vraća iz rata *
Da kolika je, svetica naša, zemlja!
Izađe sunce
iza Gojkove kovačnice,
obasja lipu pred crkvom,
orah pred osnovnom školom,
ambar, opštinu, groblje i put,
pa za Radenkovu vodenicu
zađe.
Doro moj!
Koliki za nju izgiboše,
reko bi čovek carevina!
* Ljubomir Simović
18.
Sinđelićev grob *
Kod sedog Niša, tvrdog grada
Svedoka mnogih ranijih jada
Svedoka mnogih ljutih mejdana,
Junačkih rana, krvavih dana,
Sinćelić Stevo — uzor junaka
Sa svojih trista dičnih momaka
Junački stiže, šančeve diže,
Na niskom vencu brda Čegara,
Da otud bije dušmana stara,
Krvna zulumćara …
I sinu zora majskog dana,
K`o ljubak osmeh divnih usana,
I granu sunce ponosno bajno!
Za nekog tamno, za nekog sjajno!
A niškim Poljem, ko mutni vali
Konjici ljuti u trku s` dali!
Jeknuše polja od turskog besa,
Zastenja zemlja od gromkog tresa,
Sinuše sablje, graknuše Muje,
Ciknuše puške k`o ljute guje! …
Sinđelić Steva sa trista druga,
Iz šanca gleda pa im se ruga:
„Pazite braćo, sokoli moji
Kako se sila dušmanska roji!
Haj biće slave, haj biće strvi,
Gavrani crni napiće s` krvi!“
I stade jeka od dževerdara,
Fijuče tane pa grudi para;
Vatra je živa srce da stopi,
A crna krvca potokom lopi.
Padoše zemlji redovi prvi,
Al, zverski Turci žedni su krvi!
Pa napred jure, drug druga stiže,
Konjica ljuta sve šancu bliže.
„Drž`te se Braćo! Drži se rode!“
„Gle! Kako sija sunce slobode!“
„Drž`te se braćo, ne žalte pra`!“
„Ura! …. Ura! …"
I trista grla, trista junaka,
Trista sinova Kraljević Marka
Grmnuše složno: Ura! … . Ura! …
Još jedan grozan, užasan fijuk,
Još jedno tane olova meka,
Još jedna vruća krvava reka,
Još jedan uzvik: „Drži se rode!“
U ime Boga, Časti, Slobode.
,,U ropstvu život ništa ne vredi,
Pa il` da se mre, il` da pobedi."
I sinu čelik oštra handžara,
I jeknu zemlja brda Čegara,
Od gusta praha oblak se diže,
A Turci šancu sve bliže … bliže…
Vide Sinćelić da mreti treba
Pa glednu poput vedroga neba,
I iza pasa kuburu trže,
Znamenje krsta na braću vrže:
„Prostite meni, sokoli moji!"
Pa siđe dole, gde barut stoji . ..
I već stigoše pomamni Turci,
U šanac skaču k`o gladni vuci,
K`o divlja zverka, kad hoće strvi,
Kad hoće mesa i vruće krvi;
Zubima kolju i …
Al` grmnu … jeknu … podzemni tresak
I sinu … puče… k`o munjin blesak…
I zviznu, pršte sve u zrak ……
I zemlju trošnu pritište mrak ….
A kroz strahotu i kroz prah
Čuje se urlik: Allah! Allah! ….
Tišina nema po zemlji svuda,
Nestade tresa, nestade čuda,
Magla se diže polako gore,
A sunce ne sja, no sinu odgore,
Pa glednu tamo, gde s` bitka bila
Al` mesto šanca — stajaše raka
Viteških Srba, besnih Turaka.
* Dragomir Brzak (1851-1905)
19.
Ustanici *
(Spomen na seču knezova u Valjevu)
Od zdravlja, od života,
od svega na svetu preča
nama je sloboda.
Nas ne plaši sablja ni seča,
ne bojimo se u čelu rane.
Glave naših predaka kolubarska je nosila voda,
i na lobanje njine po bedemima
sletale su gladne vrane.
Po cenu svega mi hoćemo slobodu,
neka nam lome noge i ruke,
neka nam čarne oči bodu,
mi se ne bojimo šibe ni štruke.
Umesto molitava mi smo šaputali
starog Vujadina amanet
kad su nas stavljali na muke.
Mi hoćemo slobodu.
Ni od čega na svetu nemamo straha,
ni od koplja, ni od olova,
ni puščanog praha.
Kao u gorskog zverinja
mlada su još u nas čula.
Mi smo se kao deca borbe igrali
u jezivim senkama Ćele-Kula.
Po cenu svega branićemo slobodu.
S ognjišta ubogih neće moći ništa da nas krene.
Uporni mi smo kao planinski borovi
što duboko urastaju u sure stene.
Po cenu svega branićemo slobodu,
po cenu života
i brata najmilijeg i jedinca sina.
Mi smo kaljeni na vekovnim mukama.
Mi smo potomci onih što su goloruki
sa motikama i sa kukama
ustajali protiv carevina.
Mi hoćemo slobodu.
Ne bojimo se memle i tame;
precima našim po tamnicama
mrtvački nokti su nicali,
sede su po zatvorima dočekivali kose.
Mi smo oni što znaju
da misle na slobodu
i kad trunu, i gladuju i čame.
Branićemo slobodu,
pa neka nam klince pod nokte zabijaju,
neka nam na grudima dušman vatru pali.
Mi nismo oni što se predaju,
što se savijaju.
Dirne li ko naša gnezda osinja,
za sveti nam gnev
sav svet biće mali.
Po cenu svega branićemo slobodu.
Mogu nas na tekijska nabijati kolja,
na vešala podizati tanka
i kroz zoru streljati mučki;
mi smo izorani
iz krvlju topljenih polja,
mi smo nikli u zemlji bune i ustanka:
narod mi smo ponosan i hajdučki.
* Desanka Maksimović (1898-1993)
20.
Domovina *
Neka druga zemlja u sreći sija,
meni si ti uvek najmilija.
Nek drugu zemlju bogatstvo kiti,
u tebi volim siromah biti.
Sem tebe nikud ne tražim blaga
Srbijo draga
I ako kadgod na stranu pođem,
opet ću tebi natrag da dođem
ko mile laste, što nekud lete,
al' posle opet natrag dolete.
Van tebe neću da znam za blaga,
Srbijo draga
Nek tuđe nebo radost prolama,
nek tuđe gore ječe s pesmama,
ja volim, majko, u tebi biti,
pa makar mor'o i suze liti.
Van tebe neću sreće ni blaga,
Srbijo draga
Tek kada gusle preda mnom gude,
pa mi se želje sinovlje bude;
kad čujem tvoju negdašnju slavu,
ja onda ves'o podižem glavu,
ko da sam steko silnoga blaga,
Srbijo draga
Kada o Vuku slušati stanem,
ja onda gnevom sinovljim planem.
Al' kad se Miloš u pesmi peva,
e onda milje dušu razgreva,
a srcu nova pridođe snaga,
Srbijo draga
Kada se o turskom zulumu zbori,
krv mi uzavri, kipi i gori.
A kad se peva o Veljku slavnom,
il' bojnom polju, Mišaru ravnom,
to mi je draže od svetskog blaga,
Srbijo draga
Neka te moje uzdanje prati,
nek ti se negdašnja slava vrati
Neka te tuga zanavek mine,
neka ti sunce zanavek sine
Od toga većeg ne tražim blaga,
Srbijo draga
* Vojislav Ilić (1862-1894)
21.
Svi moji preci *
Svi moji Preci, koje često sanjam
Bili su Srbi, i ja im se klanjam.
Polupismeni težaci, gorštaci
I goroseče, ali pravoslavci.
Hvala im što nam kroz ljute godine
Sačuvaše ova brda i doline.
Po kojima se još razleže jeka
Od Njine pesme, psovke i leleka
I rađaju voćke, koje posadiše
Ti stari voćari, Te bivše radiše.
Sad su Prah, pomešan sa zemljom i peskom
Mir Dušama njinim u Carstvu nebeskom!
I ja, Njin potomak i dužnik, od glave
Do pete, zemljoljubac i đak Svetog Save
Želim da proživim, ostarim i umrem
U Zemlji Srbiji i da budem grumen
Ove Zemlje, o kojoj pevam bez predaha
I u kojoj svetli Prah mojih Predaka!
I moji potomci, đaci, zemljodelci
I vojnici, Srbi su ko i moji Preci.
Blagoliki, mekodušni tvrdoglavci
I gruborečići, ali svetosavci.
Ako ovu dugu zimu zla prezime
Sačuvaće svoje ime i prezime.
Hvala im što brane Grobove od trave
A kućni prag i slavski kolač od troglave.
Blagosiljam im sofre i kolevke
Zahvalan što smem izaći pred Pretke.
Nek im se dimljaci na kućama dime
Sve dok ukućani slave Krsno ime!
A ja, njin predak, sluga bez ajluka
I bez gazde, pesmoljubac i đak Hromog Vuka.
Želim da proživim, ostarim i umrem
U Zemlji Srbiji i da budem Grumen
Ove zemlje, o kojoj pevam bez predaha
I u kojoj svetli Prah naših Predaka!
* Dobrica Erić, 1993.
22.
Sveti Sava *
Ko udara tako pozno u dubinu noćnog mira
Na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
"Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
Klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,
I primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata..."
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
Ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
A kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo".
Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,-
Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći -
Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.
* Vojislav Ilić Mlađi, 1889.
23.
Povratak *
Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe
U grumen gline užežene,
Tad neće više biti međe
Između tebe i izmeđ mene.
Kad svrši ropstvo dva načela
Duha i tela, zla i dobra,
Pašće tad uza svih počela
U zadnjoj berbi koju obrah.
I postajući bezobličan,
Na povratku svom starom putu —
Tebi ću biti opet sličan,
I prvom danu i minutu.
Noseć' u šaci pregršt sunca,
U zenicama neba komad,
Sići će najzad sa vrhunca
Taj astralni i večni nomad!
Kao u sjaju novog dana,
Dirnuta krilom vetra blaga,
Grančica mirte zanjihana
Ne ostavivši nigde traga.
* Jovan Dučić