Petar Gordić: Neka ipak bude što biti ne može

VIDovdan, - 21. oktobra 2017.

Jedan naš veliki književnik i nobelovac napisao je roman o jednom mostu. Često je pisao o mostovima, ta metafora mu je bila bliska. Neki ljudi ne vole Andrića jer ga doživljavaju kao «hladnog i previše racionalnog pisca», kao nekoga ko je u stanju da maestralno opiše i dočara ljude, događaje i vremena, ali ne i da se saživi sa svojim junacima, da se raduje i pati sa njima. Nisam jedan od takvih! Iako prihvatam da je na neki način bio hladan i racionalan, moram reći da volim Andrića i njegovu literaturu.

No, ovaj tekst nije o Andriću. Za razliku od njega, moja interesovanja nisu vezana za mostove, već za zidove. Dva zida su, po mom mišljenju, obeležila drugu polovinu 20. veka. Album Zid (Pink Flojd) izdat 1979. godine i Berlinski zid izgrađen 1961, a srušen 1989. godine. Dva zida i dva svetska remek dela! Ovo je tekst o Berlinskom zidu ili preciznije o našem putu s one strane tog zida [1]. Često se u srpskoj političkoj areni (kafanskoj, portalskoj, radio-televizijskoj, naučnoj i parlamentarnoj) mogu čuti izrazi «prespavali smo pad Berlinskog zida» ili »Milošević nije razumeo šta je značio pad Berlinskog zida». To je oslonac gotovo svake argumentacije na temu raspada Jugoslavije. Berlinski zid je simbol Hladnog rata, višedecenijskog «rata u miru» koji je počeo odmah nakon što je završen Drugi svetski rat. Zvanično, Hladni rat je završen rušenjem Berlinskog zida, ali nezvačino on još uvek traje i izgleda da će još dugo trajati (Daj Bože da Tramp može da promeni to konfrontiranje). Iz našeg ugla, Hladni rat je rat između našeg Zapada i našeg Istoka. Zapad čine SAD i njeni saveznici (podređeni), a Istok Ruska Federacija i njeni saveznici (podređeni). Rat se vodi oko prevlasti u svetu ili preciznije oko ideologija, tehnologija i naoružanja. Indikatori hladnog rata su konstantni nesporazumi i medijska prepucavanja, sve to, razume se, uz osmehe i na diplomatskom jeziku. Da ne zaboravim, uz konstantno prolivanje krvi!

Moramo li se opredeliti? – to je pitanje koje postavljaju mnogi domaći analitičari, a čije sve češće postavljanje može značiti da će se hladni ratovi pretvoriti u toplije. Proteklo je 27. godina od rušenja Berlinskog zida, novi zidovi se podižu širom Evrope, pitanje novog Hladnog rata je aktuelnije nego ikada. To je pogotovo slučaj kod nas koji pokušavamo «ostati neutralni» ili bolje reći nesvrstani. Koja je cena izbora, a koja neutralnosti? Mišljenja su podeljena.

Profesor ekonomije Miodrag Zec je čovek od koga sam mnogo naučio i čije mišljenje veoma cenim. Prvo, nezavistan je, ne dodvorava se nikome i niko ga ne plaća da analizira i misli kako misli. To se vidi iz primera koje on navodi, kritikujući sve za šta misli da ne valja. Što mu na um, to mu na drum – kaže naš narod. Drugo, ekonomista je, i to dobar (tako bar kažu). Dobro je kad jedan dobar ekonomista počne da analizira politička dešavanja, jer ne priča prazne priče, barata brojkama i može da potkrepi ono što govori. Reč je, dakle, o čoveku sa velikim iskustvom i neospornim integritetom. Jedna od njegovih osobina koju veoma cenim je sposobnost da apstraktne i teorijske stvari objasni zdravorazumskim jezikom. Bez «uvijanja» i ideološkog «spinovanja»!

U svom tekstu Visoka cena nepromišljenih odluka [2] i nekolicini javnih nastupa koje sam slušao on povodom novog Hladnog rata kaže (parafraziram) sledeće:

Svet se opasno polarizuje. Iz sopstvenog istorijskog iskustva smo naučili to da ne smemo ostati neopredeljeni i da se ne smemo opredeliti za pogrešnu stranu «gvozdene zavese» koja se opet diže. Moramo izabrati Zapad, jer uvek kad smo izabrali Istok ili hteli biti neutralni, vodeći se mišlju «neka bude što biti ne može» loše smo prošli.

Pomenuti članak opisuje kolektivne izbore srpskog naroda i srpske države, i njihove posledice u poslednjem veku. Ako svaki put biraš isto i gubiš, onda nisi razumno biće. Svaki racionalan čovek bi razmišljao logikom profesora Zeca. «Na snazi» je mišljenje da je srpski narod višestruki gubitnik poslednjeg veka. Gubitnici prave loše izbore i loše poteze. Ako neće da gube, moraju da menjaju logiku izbora. Međutim, iako treba menjati način izbora i odlučivanja u slučajevima kada se greške ponavljaju, sa zaključkom profesora Zeca da se moramo opredeliti za Zapad, se ne slažem. Mislim da u slučaju naših izbora nije bilo ni prekih rešenja, ni naglih zaokreta. Pitanje je zapravo šta mi to biramo kada odlučujemo između Zapada i Istoka? NATO ili Varšavski pakt? Slobodu ili jednakost? Kapitalizam ili socijalizam? Tržišnu ili dirigovanu (plansku) privredu? Da pomenem neku od aktuelnih dilema – članstvo u NATO ili sankcije Ruskoj Federaciji? Članstvo u EU ili povratak u devedesete? Sve ove medijske (a bogami i intelektualno-političke) dileme su u jednom smislu besmislene, njima nas sluđuju razne garniture, od NVO-a i stranih ambasadora do ministara i državnih službenika. Jasno mi je zašto oni to rade (iz ličnog interesa ili neznanja), ali mi nije jasno zašto ozbiljni intelektualci, poput profesora Zeca, postavljaju lažne dileme. Problem na koji ciljam se zapravo svodi na precizno definisanje Zapada i Istoka.

Mislim da je u jednom smislu tačno da smo kao narod izabrali jugoslovenstvo i da nas je to skupo koštalo. Tadašnja srpska elita, pomalo iz romantičarskog zanosa, a pomalo iz naivnosti, gurnula nas je u neizvesnosti čije posledice i danas trpimo. To zaista jeste veliki istorijski nauk, na koji profesor Zec s pravom ukazuje. Izbor komunizma i nije bio naš vlastiti izbor. Biće da je neko drugi birao umesto nas. Da nije možda Čerčil u ime srpskog naroda izabrao Tita i Staljina. Isto pitanje se može postaviti i danas – da li je izbor Zapad/Istok lažan, da li uopšte biramo i da li treba da biramo? I šta biramo? Trebalo bi, naime, jasno reći šta znači izabrati Zapad jer to može da znači bilo šta. Ja lično biram Zapad ako se pod tim misli na Aristotela, Kanta, Rasela, Sofoklea, Tur de Frans, Pink Flojde, demokratiju, i još mnogo toga. Ali ja biram dosta toga i sa Istoka. Biram Vizantiju, Dostojevskog, Tarkovskog, Mjaskovskog,… biram sve za šta mislim da je vredno, odakle god došlo. Taj i takav Zapad su naši preci (sa evropskog grčko-vizantijsko-ruskog istoka) izabrali pre više vekova. Ipak, ja ne biram Evropsku uniju, ne biram NATO pakt, ne biram međunarodnu zajednicu zato što to za mene nisu vrednosti. Ako je to Zapad, onda ga ja ne biram pa makar mi se sto gvozdenih zavesa sručilo na leđa. Postoji velika razlika između zapadnih vrednosti i zapadnih interesa i to se mora imati u vidu kada se govori o ovoj temi [3]. Biramo li mi vrednosne ili raketne sisteme – to profesor Zec treba da kaže kada govori o izboru. U javnosti vlada totalna konfuzija o navedenim pitanjima. Analitičari bi trebalo da je razjasne, a ne da je podstiču. NATO pakt brani zapadne interese, koji na međunarodnom planu uopšte nisu zasnovani na zapadnim vrednostima. Postoji nešto što je opšteprihvaćeni skup vrednosti koje su razvijene u okvirima filozofije, nauke, teologije i umetnosti. Na njima počivaju savremene prakse, države i društva. Te vrednosti se gotovo u potpunosti razilaze sa interesima vodećih zapadnih zemalja.

U nastavku ću proanalizirati nepromišljeno donošenje odluka, koje se apostrofira u navedenom tekstu profesora Zeca. Srpski narod je loše birao jer nije racionalan, a takav je jer je tako istorijski formiran (Vizantija, pravoslavlje, ratobornost, književnost, inat i prkos epskih pesama). Srbi potenciraju egzogene faktore kao razlog svog neuspeha, a ne one druge, endogene, na koje mogu da utiču. Srbi su skloni mitovima i samoobmanama, njihova istorija je iracionalna do te mere da slave poraze i veličaju nepostojeće junake. Sve je to sjedinjeno i sadržano u izreci neka bude što biti ne može.

Tvrdim da je izreka-stih neka bude što biti ne može istinska vrednost srpskog naroda i da je ne smemo menjati ni za šta na svetu. Tvrdim takođe, da nas sve ono što ta izreka simbolizuje (naš identitet i naše istorijsko nasleđe) ne sputava u izgradnji boljeg društva i funkcionalnije države. Niti nas je to nekada sputavalo.

Stalno nam se sa «civilizovanog» Zapada i njegovih domaćih ispostava spočitava kako smo istorijski mitomani, kako «imamo previše istorije» [4], kako treba više da gledamo u budućnost, kako bi trebalo da budemo za zemaljsku, a ne nebesku Srbiju, i slično. Ovakvim kvalifikacijama (politička) istorija pretvara se u medijsko-propagandnu kašu od koje mi je muka. Mitovi i istorija – mi se tu ne razlikujemo previše od ostalih velikih evropskih naroda (Grka, Nemaca, Francuza, Poljaka, Engleza, nordijskih naroda, Italijana, Španaca). Niste vi veliki narod, to je «fantazija», jedan od razloga zbog kojih ste i hteli Veliku Srbiju!!! – dodaju «istoričari» okolnih naroda. Mi Srbi jesmo veliki narod i ta misao nije proizvod bajkovitih scenarija nego istorijskih činjenica (koje su neretko u vezi sa mitovima). Veličina srpskog naroda nije vezana za broj stanovnika ili teoritoriju matične države, nego za slobodarsku tradiciju. Mi smo jedan mali, ali istovremeno veliki narod! Ta veličina je izražena stihom neka bude što biti ne može i tu činjenicu ne može da zaseni niti promeni jad i beda u kojoj smo se danas zatekli. Miodraga Zeca ne možemo svrstati u politikante i komesare koji kao papagaji ponavljaju da «Evropa nema alternativu», «da je nacionalizam veliko zlo» i koji nam svakodnevno «ispiraju pamet» sličnim «mudrostima». Slažem se sa većinom dijagnoza profesora Zeca, ali ne i sa ovom po pitanju – neka bude što biti ne može. Iako ovaj stih, koji je po Zecu jedan od «uzroka» zašto smo pogrešno birali, nije izraz jedne istorijske činjenice već nešto drugo, mnogo puta se ispostavio kao tačan. Na Kosovu polju 1389, na Ceru 1914, na Paštriku i Košarama 1999,… uvek je bilo što biti ne može! Ovaj Njegošev stih, koji dobro izražava beskompromisni i slobodarski patos našeg naroda, ima svoje «prethodnike» :

Treba služit časti i imenu, neka bude borba neprestana…

Ovi stihovi nam govore da ne sme biti kalkulacija i računanja, ne sme biti pitanja u vezi sa nekim stvarima. Koje su to stvari? To su apsolutne vrednosti, nešto što se mora beskompromisno braniti. Nešto što nema cenu! Što se brani po svaku cenu! Nešto o čemu se ne pregovara, dogovara, nešto čime se ne trguje, itd. Budući da živimo u vremenu u kojem je «sve na prodaju», u kojem «sve ima svoju cenu», u kojem je «apsolutno» izbledelo poput «crvenih linija politike» ili pregovaračkih «zvezdica» koje se često povlače i još češće brišu, zvuči pomalo suludo govoriti o apsolutnim vrednostima. Ima li nečeg takvog danas? Izgleda da za nas kao kolektiv nema. Ali, ako pogledamo pojedince ili neke druge kolektive, videćemo da tog nečeg što sam nazvao apsolutna vrednost ima. Branimo živote, ognjišta, svetinje, kulturu, državu, identitet. Sve to branimo od onih koji na to kidišu, spolja ili iznutra, bilo sa Istoka ili sa Zapada. Bilo jataganima ili bojevim glavama. Upravo tada, kada se brane apsolutne vrednosti, proradi taj (nepromišljeni, a ne neracionalni) damar slobode. Branio ih je Knez Lazar, srpski vladar, vitez, mučenik i svetitelj, na Kosovu polju 1389. godine. Strah me i da izgovorim sve ove velike reči! Iako nisam u stanju da ih u potpunosti pojmim, osećam ništavnost i strahopoštovanje prema tom čoveku.

Njegoševa neka bude što biti ne može je otpor prema jednom primitivnom racionalizmu koji izopačuje svet i ubeđuje nas da čini dobro delo. On je danas obučen u odore ljudskih prava, racionalnosti, slobode i demokratije, ali istovremeno militantan i totalitaran. Prepun propagande i demagogije! To nije racionalni ili delatni princip, uzrok brzopletih i neracionalnih odluka, već vrednosni stav jednog slobodarski nastrojenog i ponosnog naroda. Naroda koji niti je imao niti danas ima snage da se bori sa mnogo jačima od sebe. Ali naroda koji se borio i koji se i danas bori sa takvima, koji je podneo mnogo žrtava da se oslobodi ropstva koje moćnici nameću. Bori se za sebe, a ne protiv drugih. Bori se kada ga napadnu, a ne kada druge treba napasti. Ta rečenica je simbol slobode, oslobađanja od porobljivača, bilo da dolaze sa Istoka ili Zapada. Ona je pesnički izraz težnje ovog naroda za slobodom, a ne racionalna maksima njegovog delovanja. Niko razuman se ne bi usprotivio Muratu 1389. ili Klintonu 1999. Razum kaže «klekni, prećuti i nastavi da živiš». Ali razum, na svu sreću, nije jedina snaga u čoveku. Da smo poslušali razum u ovim slučajevima, nastavili bismo da živimo. Klečući! Puzeći! Ako moram klečati pred današnjim vlastodršcima i oligarsima, ne moram klečanje uzdizati na tron vrhovnih vrednosti!

Naš mentalitet (pretpostavimo da tako nešto postoji) je, empirijski posmatrano, veoma rđav, mnogo šta mi se u njemu ne dopada. Treba izbegavati generalizacije, ali ako već moram da nas opišem mogu da kažem smo mi kao narod «u dosta slučajeva» i dvolični, i pokvareni, i primitivni, i neobrazovani, i nespremni na promenu… i pojedinačno i kolektivno, kako god… Dobrica Ćosić nas je u onom svom, sada već dobro poznatom i hiper zloupotrebljenom pasažu o laganju, dobro opisao. Ali ako nešto vredi u našem narodu, onda je to slobodarski patos izražen rečima neka bude što biti ne može. Treba se oslobađati od štetnih mitova, «lečiti» od nacionalističkih zanosa i trezveno koračati ka budućnosti, ali ne tako što se cela istorija/istoriografija proglasi štetnom, opasnom, nazadnom, itd. Istorijski gledano, najveći i najbolji Srbi su sebe ugradili u ove reči. Da je naša današnja nacionalna elita dorasla Njegošu, ne bi bilo problema. Čovek koji ima svoje korene, koji zna svoju istoriju i kulturu, nepobediv je. On može slušati Bitlse, piti viski ili se ugledati na Maksa Vebera, ali mu Veber, viski i Bitlsi nikada neće zaseniti Njegoša, rakiju ili Smak. Slažem se, mi nismo dorasli Nemcima ili Švajcarcima u uređenju parkova ili pravljenju automobila, ali ima stvari u kojima smo dobri kao i oni. Vekovima ovde ljudi stvaraju i grade. Rupe na putevima ili deficit koji kao društvo danas pravimo ne mogu da zasene hrabrost «Lazara i Miloša» ili lepotu Studenice. Postoje ovde stvaraoci i dela koja se mogu meriti sa Geteom i Šekspirom. Danas se to zove konkurentnost, pa su Srbi i građani Srbije i u programiranju, genetici i mnogim savremenim veštinama na visokom nivou.

U potpunosti se slažem sa tim da «nema ničeg praktičnijeg od dobre teorije», ali isto tako treba reći da teoretisanje o praktičnom uključuje vrednovanje. Opis sveta koji profesor Zec u svom tekstu nudi je realističan i pesimističan: «U kvartu zvanom Zemlja postoje dve suprotstavljene strane i obe su moćne. Moramo se opredeliti za jednu, po mogućstvu onu jaču, inače ćemo nagrabusiti.» Ova, u osnovi banditska i kukavička, logika je «lepa, krasna i racionalna», ali nije u skladu sa dobrom teorijom. Profesor Zec je dobar teoretičar, ali ovde pravi veliku grešku. Dobar teoretičar prakse se ne opredeljuje za Zapad ili Istok, vođen mišlju da se ništa ne može promeniti. On ne pristaje na takav svet! [5] Na lažni svet bez pravde, slobode, istine i ljudskog dostojanstva. Dobar teoretičar, a Njegoš je to u svoje vreme bio, nije kalkulant u igri moćnika i ne miri se sa realnim stanjem stvari. On je upućen na pravdu i istinu. Njegovi aršini zaista jesu transcendentni ili drukčije rečeno – nebeski!

Pitanje je ko nameće polarizovani svet i iz kog razloga? Oni koji su svoje države osnovali na nacionalnim osnovama ubeđuju nas danas da je nacionalizam loš! Oni koji su nam sručili tone bombi na glavu danas nam drže lekcije o humanizmu! Pa još kad se oglase njihovi domaći lobisti, onda je to sve skupa veoma bljutavo. Ispiranje mozga je uobičajena, a postaje i dominantna praksa u celom svetu. Sasvim je svejedno hoćemo li takvim tipovima reći «More Turci ne gaz’te oranje!» ili «Hvala vam na pozivu, trenutno nisam zainteresovan!»

Da zaključim. Neka ipak bude što biti ne može. Nedostojni smo mi tih reči; najpre ja koji ovo pišem, a potom i mnogi drugi. Taj stih i svo istorijsko iskustvo sadržano u njemu nisu nas bacili u ovo sadašnje društveno blato, niti nas sputavaju da iz njega izađemo. Oni mogu samo da nam pomognu da se orijentišemo u savremenom svetu tako što će nam reći da ne ulazimo ni u jedan savez koji je nasilan i nečovečan. Nekima će ovo zvučati naivno, ali svaki srpski vojnik koji se bori u NATO snagama nek zna da tamo negde sa druge strane fronta komanduju Knez Lazar, Vojvoda Živojin, Major Gavrilović i ostali. Pa nek pucaju na njih!

Petar Gordić

VIDOVDAN

Napomene:

[1] http://91.222.7.144/savremeni-svet/godisnjica-pada-berlinskog-zida-novo-resetovanje-istorije.html
[2] NIN, 24.01.2015, dostupan na linku www.nin.co.rs/pages/article.php?id=91750
[3] Ovu distinkciju je u domaću nauku uveo Milo Lompar.
[4] Istoričar Miloš Ković često koristi ovaj primer u svojim javnim nastupima.
[5] http://www.novipolis.rs/sr/blog/29349/njegosev-koncept-borbe-neka-bude-sto-biti-ne-moze.html

"Treba služit česti i imenu.
neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može -
nek ad proždre, pokosi satana!

Na groblju će iznići cvijeće
za daleko neko pokoljenje."

(Vladika Danilo - među svima kao da je sam)

 

TOP Ovaj web sajt je kreirao BeoHosting.com