Dr Ivica Todorović – Otkrivanje tajne srpskog porekla

Vidovdan, 16. septembra 2017.

Ranije je bilo rašireno mišljenje da su Srbi došli u Ilirik početkom 7. veka, za vreme cara Iraklija. Međutim, kao što sam već naglasio, postoje i vrlo argumentovane teze o podunavsko-balkanskoj domovini Slovena, koji su se, po navedenim tumačenjima, ranije zvali Srbi.

Rođen 1971. godine u Podgorici, osnovno i srednje školovanje završivši u Šapcu i Beogradu, Ivica Todorović je diplomirao, magistrirao i doktorirao na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Radi kao viši naučni saradnik Etnografskog instituta SANU, gde je i član Naučnog veća. Član je redakcija više naučnih časopisa, bio je rukovodilac međunarodnih i domaćih naučnih projekata, saurednik za etnologiju u „Enciklopediji srpskog naroda“, urednik više naučnih zbornika, organizator i učesnik brojnih terenskih istraživanja i naučnih skupova.

Sprovodio je opsežna etnološka istraživanja u raznim oblastima Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Osnovne teme istraživanja su mu, između ostalog: proučavanje kulturnih obrazaca i naučnih paradigmi, mitologija i sakralni tekstovi, tradicionalna i savremena duhovna kultura Srba, srpski identitet i predstave o poreklu i etnogenezi, bazični strukturni modeli itd. Autor je knjiga „Ritual uma“, „Mitska istina Srba“, „Sveta struktura“, „Etnologija i genetika“, kao i više od sto pedeset naučnih radova i članaka. Povod za ovaj razgovor je njegova nova knjiga, u izdanju Etnografskog instituta SANU i izdavačke kuće „Neven“ iz Beograda, „Srpska tajna“.

Etnologija i eshatologija

Gospodine Todoroviću, kao etnolog i antropolog krenuli ste da se bavite, između ostalog, osetljivom temom srpskog porekla i identiteta. U svojoj kapitalnoj knjizi „Mitska istina Srba“ pokušali ste da se, nepristrasno, pozabavite pričom o „Srbima, narodu najstarijem“, ne pribegavajući mistifikacijama kakvima su kvazi-naučnici skloni, ali ukazujući na suštinske poruke ove žilave, mada marginalizovane, srpske arhetipske priče. Kakvi su Vaši osnovni zaključci kad je arhetipologija mišljenja „Srbi, narod najstariji“ u pitanju?

Kao proučavalac srpskog etnosa, poštovalac naučnog pristupa Jovana Cvijića i pobornik primene precizne strukturne analize, trudio sam se da sveobuhvatno i multidisciplinarno sagledam različite aspekte srpskog etničkog konteksta, ne bežeći ni od problematike koja je posebno osetljiva i podložna različitim tumačenjima, ali i pseudoelitističkim predrasudama. Knjiga „Mitska istina Srba“ bavila se fenomenološkom analizom osobenih sadržaja koji su, radi prepoznatljivosti, obuhvaćeni odrednicom Idejni sistem Srbi, narod najstariji. Iako neupućenim posmatračima može izgledati drugačije, reč je o vrlo zahtevnoj problematici, koja iziskuje višegodišnja istraživanja i složen pristup. U skladu s tim, knjigu je potrebno pažljivo čitati kako ne bi došlo do bespotrebnih nesporazuma i pogrešnog razumevanja. Za razliku od „Mitske istine Srba“, koja je prevashodno zasnovana na fenomenološkoj analizi idejnih obrazaca, problematikom porekla Srba na sasvim neposredan način preliminarno se pozabavila knjiga „Etnologija i genetika“, koja je bazirana na najsavremenijim mogućnostima istraživanja, tj. na značajnom broju novih informacija. U svakom slučaju, da se vratim na suštinu Vašeg pitanja, raznolike i specifične predstave o posebnom značaju Srba, o njihovoj starosti i plemenitom poreklu, kao i o osobenoj ulozi ovog naroda u globalnim istorijskim zbivanjima – kakve srećemo u novijem periodu i kojima sam se bavio u knjizi „Mitska istina Srba“ – u svojoj osnovi neposredno su povezane sa prototipskim obrascima određenim pre mnogo vekova. O ovom je opširnije pisano u novoj knjizi „Srpska tajna“, koja je jedna vrsta nastavka „Mitske istine Srba“.Navedena kolektivna matrica, naime, bazirana je na predstavama o Srbima kao Novom, drugom i konačnom Izrailju, izabranom narodu Božjem. Već u srednjem veku ona je neopovrgljivo definisana kao središnji srpski idejni sistem, čiji je najispoljeniji izraz upravo Kosovski mit tj. zavet, sa tačno određenim pravilima i oblicima ponašanja na kolektivnom nivou. Navedena matrica usložljena je i tokom poslednjih vekova i decenija brojnim novim motivima, počev od dela Vladike Nikolaja Velimirovića, ali i mnogih drugih sadržaja. Predstavljeno u najkraćim crtama, savršeni tj. izabrani narod može se„ponašati“ samo u skladu sa vrhunskim i neprevazidljivim uzorom koji predstavlja Isus Hristos – Bogočovek.

Srbi kao Božiji narod

Šta to, konkretno, znači?

Kako bismo čitaocima u sažetim crtama preneli osnovno značenje navedenog idejnog obrasca, mogli bismo reći da na ovaj način Srbi kao bogonarod, odnosno savršeni narod, iskupljuju čitavo čovečanstvo i njegove grehe, u cilju njegovog prerastanja u jednu vrstu bogočovečanstva, odnosno u savršenu ljudsku zajednicu, kao krajnji cilj svetske istorije. Ova kulturna, istorijsko-misionarska matrica je u sklopu elitnih idejnih obrazaca srpske tradicije definisana kao neprestano potvrđivanje hrišćanskih vrednosti, sa naglaskom na svetosavskim načelima. Takođe, na ovom mestu treba primetiti i da je time srpska ideja, kao osobeni vid univerzalizma, neposredno suprotstavljena ideji savremenog mondijalizma/globalizma sa odgovarajućim utopističko-futurističkim scenarijima. U datom kontekstu, nova sveta zemlja, shvaćena kao produžetak prvog Izrailja, jeste poprište zbivanja od suštinskog značaja za čovečanstvo, a ideja o samoostvarenju srpskog naroda kao savršenog, izabranog naroda predstavlja preduslov za preporod i opstanak čovečanstva. Ono, dakle, u skladu sa navedenom matricom, može opstati jedino kao preobraženo čovečanstvo, odnosno bogočovečanstvo, preosmišljeno preko njegovog bogonaroda. Naravno, o svemu ovom govorim u sklopu sažetog iznošenja zaključaka odgovarajućih naučnih istraživanja primarnih arhetipova srpske kulture i tradicije, a ne u cilju izazivanja bilo kakve vrste nacionalne euforije.

O Albancima, Ilirima i istini

Nedavno se javnost u Srbiji skandalizovala pričom iz jednog osnovačkog udžbenika istorije, po kojoj su Srbi došljaci na Balkan koji su autohtonim Ilirima, čiji su potomci Arbanasi, „oteli“ zemlju. Istorijske teme su bačene u tabloidno grotlo, i opet smo se „pušili“ od vreline politizovanja nauke. Ako se svemu tome pridodaju nova čitanja genetike, poput onog uglednog ruskog naučnika, Anatolija Kljosova, koji tvrdi da Indoevropljani potiču iz srpskih oblasti današnjeg Balkana, šta možemo da kažemo o sadašnjim saznanjima o našem genetskom poreklu? Pitanje Vam postavljam kao čoveku koji je vodio veliko istraživanje srpske genetike, čiji su rezultati, između ostalog, objavljeni u knjizi „Etnologija i genetika – Preliminarna multidisciplinarna istraživanja porekla Srba i stanovništva Srbije“.

Što se tiče Ilira, naučno je – sa aspekta brojnih neporecivih činjenica – dokazano da Albanci ne vode poreklo od Ilira i, bar  kada je reč o ovoj vezi, to pitanje se sa stanovišta realne nauke može smatrati rešenim. Prema tome, povezivanje Albanaca sa Ilirima ima isključivo upotrebni, ideološki i politički karakter, najčešće povezan sa pokušajima opravdavanja nasilnog zauzimanja srpskih etničkih teritorija i genocida nad Srbima. Uostalom, Albanci se na Balkanu prvi put pominju tek u 11. veku. Takođe, u nauci je jako dobro poznato, kao što, primera radi, piše u uzornoj „Enciklopediji srpskog naroda“, da su prirodnu „jasnu etničku granicu između srpskog i albanskog naroda do kraja 17. veka činile reke Crni i Veliki Drim“, a širenje Albanaca na srpskom etničkom prostoru nastaje od kraja 17. veka i odvijalo se putem etničkog čišćenja i nasilja. Sve ovo su opštepoznate činjenice. S druge strane, javnost bi trebalo da zna kako su brojni relevantni autori u novije vreme, ali i već tokom devetnaestog veka, pružili obilje dokaza u prilog teza o tome da je opšte zajedničko ime za Slovene bilo Srbi (Šafarik, Surovjecki, Vuk Karadžić, Kobičev, Budimir, Rudeljev itd.) i da je pradomovina Slovena upravo podunavsko-balkanski prostor (Trubačov, Piper, Tolstov, Janković itd.), kao i da je prapostojbina Indoevropljana takođe ovde (Ribakov, Gornung, Trbuhović, sada Kljosov itd.). Navedene teorijske postavke predstavljene su od strane uvaženih, često vodećih naučnika, na planu različitih naučnih disciplina. Međutim, često na „zvaničnom“ nivou deluje, kao dominantna, naučna paradigma inspirisana ideologijom i inercijom, koja – i pored dokaznih sistema izuzetno kompetentnih pojedinaca, od kojih sam naveo samo neke – sistemski ne dopušta da se naučne institucije (dakle, ne samo pojedinci!) ravnopravno bave i ovim zaključcima, tj. da navedeni dokazi prodru u udžbeničke sinteze.

Dunav i slovensko pitanje

Šta se može reći o dunavskoj prapostojbini Slovena?

Ranije je bilo rašireno mišljenje da su Srbi došli u Ilirik početkom 7. veka, za vreme cara Iraklija. Međutim, kao što sam već naglasio, postoje i vrlo argumentovane teze o podunavsko-balkanskoj domovini Slovena, koji su se, po navedenim tumačenjima, ranije zvali Srbi. Po ovome, Srbi odnosno Sloveni se vraćaju u svoju prapostojbinu, na čijim su granicama (po nekim autorima i unutar njih) trajno obitavali. Tome se mogu dodati i svedočanstva o ranom prisustvu Slovena na Dunavu (Prisk, Pseudo-Cezarije itd.). Dunavska hipoteza je jedna od tri glavne hipoteze – uz vislansko-odransku i srednjodnjeparsku – o poreklu Slovena. Štaviše, kao što naglašava akademik P. Piper, ona je danas svakako i najargumentovanija. Prisustvo Dunava, kao i drugih podunavsko-balkanskih geografskih imena, u narodnom predanju udaljenih slovenskih naroda (ruskom, beloruskom) ukazuje, zajedno sa drugim brojnim činjenicama, po mišljenju O. N. Trubačova i drugih naučnika (lingvista, arheologa, etnologa itd), na opravdanost tvrdnje Nestorovog letopisa – da je podunavsko-balkanski prostor pradomovina Slovena. Suprotno nekim stranim izvorima, glavni domaći dokument o poreklu Slovena, Nestorov letopis (početak 12. veka), saglasno i brojnim drugim slovenskim izvorima (o kojima, primera radi, opširno piše Sedov), pradomovinu vrlo određeno smešta u Podunavlje, a među prvim slovenskim grupama pominju se i Srbi. Govori se, takođe, o najezdi Vlaha (Volohi), koji su preoteli slovensku zemlju i pokrenuli ih prema severu. Trubačov, kao i drugi autori, između ostalog naglašava i izvorno prisustvo niza slovenskih toponima i hidronima (Vulka, Vrbas, Tsierna, Pathissus itd.) u panonsko-balkanskoj oblasti.

Genetika kao ključ za našu bravu

A šta kaže genetika?

Kada je reč o najnovijim etnološko-genetičkim istraživanjima, na osnovu dosadašnjih proučavanja i odgovarajućih saznanja jasno je da haplogrupe koje su, kao primarne, inicijalno učestvovale u etnogenezi Slovena (I2a, R1a, uz – u nešto manjim procentima – I1) u značajnom procentu preovlađuju kod Srba, što je sasvim u skladu i sa najutemeljenijim saznanjima koja smo prethodno imali o srpskom jeziku, narodnoj tradiciji, duhovnoj i socijalnoj kulturi, kao i o etnonimu, ali, u najvećoj meri, i o njihovim antropološkim karakteristikama. Pomenuta predačka grupacija I2a (tj. njena „dinarska“ varijanta, I2a-M423, najčešće uz dodatne SNP-specifikacije L621 → CTS5966 → CTS10228), koja preovlađuje kod Srba, zajedno sa – drugom po prisustvu – haplogrupom R1a, prevashodno je formirala slovenski etnolingvokulturni kompleks, učestvujući na ključni način u etnogenezi Slovena. Rasprostranjenost tzv. „dinarske varijante“haplogrupe I2a u savremenim okolnostima se u potpunosti podudara sa određenjem ove haplogrupe kao „podunavske“. U skladu s tim, može se primetiti da se ono što – preko genetike – danas znamo o „dinarskoj varijanti“ haplogrupe I2a, kao i o haplogrupi R1a, u najvećoj meri podudara sa tzv. „podunavsko-balkanskom teorijom“. Drugim rečima, sažeto formulisano, ova haplogrupa je istovremeno i autentično „slovenska“ (jer je učestvovala u etnogenezi Slovena) i „podunavsko-balkanska“, tako da je sasvim logično pretpostaviti upravo njeno pomeranje na sever i odgovarajući povratak, sasvim u skladu sa zabeleženim, izvornim slovenskim predstavama o poreklu. Iz navedenih razloga, pomenuta „dinarska varijanta“ haplogrupe I2a je – uz pažljiv i objektivan naučni pristup – svakako veoma upotrebljiv etnogenetski pokazatelj.

Nauka i naukolikost

U knjizi „Sveta struktura“ bavili ste se najopštijim matricama tradicionalne kulture, u kojoj se, na veoma zagonetne i zapanjujuće načine, otkrivaju dubinske srodnosti sa univerzalnim kosmičkim zakonitostima. Po pravoslavnom učenju, čovek je kako mikrokosmos, tako i mikroteos, „mali bog u blatu“, po rečima oca Justina Popovića. Šta je, po Vama, ta „sveta struktura“?

Zadatak realne nauke jeste, pre svega, upravo strogo naučno zasnovano preispitivanje vladajućih naučnih paradigmi i razobličavanje ideoloških diktata koji se kriju iza „naukolike“ forme, stvarajući krute okvire i sisteme dozvoljenog mišljenja. Međutim, najveći i najznačajniji naučnici i mislioci svih epoha svojim radom, istraživanjima i zaključcima često su se suprotstavljali ideološkim diktatima u nauci, prevazilazeći i preosmišljavajući unapred zadate okvire. Naime, kada je reč o naučnoj praksi koja ne beži od multidisciplinarnosti kao puta ka suštinskom saznanju, tj. kada je reč o neposrednim činjenicama, očigledna je disproporcija između „zadatog“ i uočenog, odnosno između onoga što se u okviru naučne paradigme sa snažno naglašenim ateističkim predznakom priznaje kao „naučno korektan“ (tj. moguć) zaključak i onoga što se tokom istraživanja direktno primećuje. Na pojedine, vrlo ilustrativne primere, počev od višestrukih ponavljanja srodnih strukturnih i semantičkih obrazaca unutar različitih kulturnih i prirodnih fenomena, ukazano je prevashodno u knjigama „Sveta struktura“, „Srpska tajna“ i „Ritual uma“. U brojnim slučajevima reč je o manifestaciji naglašeno harmoničnih i simetričnih modela, tako da pitanje inteligentne suštine njihove kreacije sa stanovišta bazične logike teško da uopšte može biti postavljeno, jer sasvim je jasno da tako složeni i savršeno oblikovani kompleksi moraju imati inteligentnog i kreativnog tvorca. S obzirom na činjenicu da genetski kod, periodni sistem hemijskih elemenata, univerzalne numeričke strukture ili Bibliju nije stvarao – niti je mogao stvarati – određeni pojedinac, očigledno je da iza odgovarajućih harmonijsko-simetrijskih obrazaca univerzalnog ispoljavanja (uočenih u pomenutim, bazičnim prirodnim i kulturnim kontekstima) ne stoji individualna ljudska inteligencija, već nešto drugo. Jasno je da  će se – ukoliko prihvatimo dostupne činjenice ovog tipa i suočimo se sa njihovim putokazima – pred nama ukazati jedna drugačija, sasvim nova slika stvarnosti, u kojoj ključno mesto zauzima smisaoni poredak ovaploćen u svim ključnim projavljivanjima kulture i prirode, ali i same ljudske istorije.

Tajna Srba je javna

U najnovijoj knjizi, „Srpska tajna“, bavili ste se, između ostalog, razmatranjem neobičnih pojava, kakvo je izvesno „planetarno preslikavanje“ na Srbiju, odnosom srpskih i univerzalnih vrednosti, fenomenom Kosova kao matičnog tla Srpskog zaveta, srpskom idejom itd. Kakva je srpska tajna?

Često se od različitih ljudi, prilikom razgovora, može čuti pitanje izrečeno u obliku jedne vrste vapaja: „Zašto se sve ovo dešava Srbima?“ Odgovor, međutim, postoji i on je jedna vrsta javne tajne, jer je sasvim dostupan ljudskom umu, tj. onima koji intenzivno tragaju za njim, pre svega naučnicima koji ne beže od istine, ma kakva ona bila. Paralelno sa jedinstvenim geopolitičkim položajem srpskog etničkog prostora, dotični odgovor, ta „strašna tajna“ koja je nagoveštena, tiče se idejne osnove srpstva, srpske civilizacije i istorijske misije. O ovoj idejnoj osnovi pisali su razni autori, među njima i oni vrhunski naučnici koji su neposredno dokazali svoju tvrdnju o tome šta je bila (i šta suštinski jeste) osnova srpske kulture, autentičnog „srpskog posleda na svet“. Podrazumeva se, o čemu smo prethodno već govorili, sve što se danas dešava Srbima i sve što im se nekada dešavalo teško da može biti bez važnih relacija sa pominjanim predstavama o Srbima kao Novom, drugom i konačnom Izrailju, izabranom narodu Božjem. Kao što je već nagovešteno, da je upravo ovo bila „ideologija“ srednjovekovne nemanjićke srpske države neposredno je dokazao akademik, istoričar Miloš Blagojević, pre svega u svom radu „O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana – Srbi izabrani narod“. O ovome su vrlo argumentovano pisali Dimitrije Bogdanović, Kosta Nikolić i drugi autori. Međutim, ovo nije samo teorijsko i naučno, već i najpraktičnije moguće pitanje, jer se itekako tiče sadašnjosti i budućnosti srpskih zemalja, naroda i civilizacije. Naime, onaj ko poznaje suštinu srpske ideje, tj. središnjeg kulturnog obrasca što najdirektnije uobličava kretanje jednog naroda kroz istoriju, tačno i precizno zna koji su osnovni preduslovi srpskog preporoda. Iako, s jedne strane, sve ovo nije nikakva tajna za upućene, s druge strane, međutim, u srpskom društvu se sprečava masovno predstavljanje suštinskih srpskih kulturno-civilizacijskih sadržaja. Zbog toga danas možemo govoriti i o jezgrenoj srpskoj tradiciji kao o jednoj vrsti „zabranjene tradicije“, u svojoj punoti i suštini dostupnoj prevashodno malobrojnim naučnicima i proučavaocima ove problematike. Ipak, upravo potiskivanje ovakvih sadržaja čini to da se oni ispoljavaju na sasvim neočekivane načine, arhetipski objavljujući svoje postojanje i mističnu suštinu. Upravo o ovome će čitalac moći nešto više da sazna u knjizi „Srpska tajna“.

Šta je ideja našeg zaveta?

Gde je, dakle, ključ za razumevanje srpske ideje?

U svakom slučaju, to da predstave o Novom Izrailju označavaju suštinski važne aspekte srpske kolektivne psihe – odnosno „srpske ideje“ i povezanih shvatanja srpske istorijske misije – jasno je pokazano i dokazano u odgovarajućim, utemeljenim naučnim radovima i studijama. Štaviše, rezultati sprovedenih istraživanja ukazuju i na zaključak da bez predstave o srpskom narodu i srpskoj zemlji kao Novom, drugom i konačnom Izrailju, izabranom narodu Božjem, srpska kolektivna svest ne poseduje svoj kolektivni fokus, niti misiju i viziju, model delovanja u sadašnjosti i budućnosti, kao ni jasnu predstavu o prošlosti. Jer, srpski narod, kada je reč o jezgrenim sadržajima kolektivne svesti i psihe, sasvim jasno i dokazano nije isti kao i drugi narodi – uostalom, dva naroda ne mogu i ne treba da budu ista – niti, pak, može da opstane bez ispoljavanja svoje suštine. Dakle, u duhu navedenih razmatranja srpske kolektivne psihe i njenih uporišnih sadržaja, moglo bi se čak, krajnje sažeto, konstatovati i da srpski narod (zemlja) mora ispoljavati svoju identitetsku suštinu ili neće ni postojati, uz univerzalne posledice koje bi, po logici stvari, proizvela ova okolnost.

Srbi u doba apokalipse

Živimo u doba rušenja svetova. Rađa se, pred nama, nakazni svet u kome čoveka treba da zameni kiborg. Rat se vodi protiv svih vrednosti tradicije, a naročito protiv hrišćanske zavetnosti. Kako će se  to odraziti na čoveka? Klizimo li ka ponoru apokalipse?

Kako će se svi ovi savremeni tokovi odraziti na čoveka predstavlja upravo najvažnije, suštinsko antropološko pitanje. U savremenim okolnostima, kao što su već primetili neki autori, pojmovi srpsko i ljudsko često su se podudarali. Srpski svet, tj. srpska civilizacija, rušio se zajedno sa ljudskim svetom i civilizacijom; ali, s druge strane, on se i potencijalno obnavlja i jača zajedno sa čovečanstvom u izvornom smislu reči. Uostalom, samo o ovome bi se mogla napisati i posebna studija, a za sada čitaoce još jednom upućujem na knjigu „Srpska tajna“.

Po brojnim kritički usmerenim analitičarima, u osnovi mnoštva savremenih procesa, tj. svega onoga što bi se moglo imenovati kao moderni „mondofašizam“ (eufemistički nazivan i „liberalni fašizam“), jeste totalitarna i krvoločna borba protiv identiteta, odnosno životne osnove svega postojećeg, počev od narodnog, verskog, jezičkog, kulturnog, društvenog, preko porodičnog i polnog, pa sve do ljudskog identiteta. Tako, primera radi, mondofašistički usmereni autori, među kojima su i brojni naučnici, pokušavaju da simbolički izjednače ljude sa životinjama (o čemu svedoči ultrabiologistički evolucionizam-darvinizam podignut na nivo neopovrgljive dogme, što je, u suštinskom smislu, iznedrilo i pojavu nacizma), ili pak sa mašinama. Takođe, pokušavaju da preosmisle značenje i značaj porodice, polova, naroda, različitih kultura i tradicija. A osnovna antropološka istina je da bez porodice i rodbinskih odnosa nema ni čoveka! Na ovaj način, po kritičarima pomenutih procesa i tendencija, teži se globalnoj vladavini, pri čemu je savremeni „liberalni fašizam“ samo novo oružje zapadnjačkog imperijalizma (često ukomponovano sa istočnim islamofašizmom, bar kada je o srpskom etničkom prostoru reč), kao nacifašizam za vreme Drugog svetskog rata ili klerofašizam pre toga. Pre izvesnog broja godina o zaključcima ovog tipa bi se govorilo kao o „teoriji zavere“, a danas je to, po mnogim posmatračima (među kojima se nalaze i uvaženi naučnici, pisci, filozofi, intelektualci), sasvim ogoljena i svima pristupačna realnost.

Kome smetamo ovde gde jesmo?

Zašto globalističkim totalitarcima smetaju Srbi?

Sa stanovišta proučavanja srpskog etničkog konteksta, ali i za srpsku javnost, od posebne važnosti je pre svega činjenica da je antisrbizam sastavni, vrlo važan aspekt ovako shvaćenog „mondofašizma“. Inače, o korenima antisrbizma, kao i o njegovim relacijama sa antisemitizmom, vrlo dokumentovano je pisao akademik Milorad Ekmečić, zatim istoričar Jeremija Mitrović i drugi uvaženi autori. Međutim, proces širenja antisrbizma i srbofobije se i dalje nastavlja, ne postoje čak ni naznake da će deca uskoro u školama u zapadnim ili islamskim zemljama moći da uče o antisrbizmu kao velikom svetskom problemu, niti da se bar obaveste kakvo je zlo predstavljao i još uvek predstavlja. Ne postoje ni nagoveštaji da će ljudi u zemljama pogođenim antisrbizmom moći da saznaju sve o Jasenovcu i drugim logorima u kojima su ubijani Srbi, milioni nevinih Srba, ili o petovekovnom ropstvu pod Turcima, iz čega bi proizlazio zaključak da se danas Srbi ne smeju ubijati, niti na bilo koji način uništavati srpske zemlje i srpska civilizacija, jer i oni imaju pravo da žive i da se razvijaju kao i drugi ljudi, narodi i zemlje. Već pominjani akademik Predrag Piper konstatuje da je fenomen antisrbizma danas „sasvim očigledna činjenica, tj. takva koju ne treba dokazivati nekom logičkom argumentacijom, dovoljno je otvoriti novine ili uključiti radio“, a „eksplicitno imenovanje te činjenice izbegava se da bi ona bila što kasnije identifikovana, odnosno da bi mogla što duže da nesmetano deluje u raznovrsnosti svojih pojavnih oblika.“ U svakom slučaju, srpska zemlja i narod predstavljaju globalnu tajnu. A odgovor na Vaša prethodna pitanja – klizimo li ka ponoru apokalipse i zbog čega i kome Srbi smetaju – posredno je sadržan u mojim prethodnim odgovorima.

Razgovor vodio: Vladimir Dimitrijević
Objavljeno u avgustovskom broju „Geopolitike“ 2015.