И би Сретење Господње

Објављено 20. фебруарa 2016.

Признати пораз није питање части и поноса, већ сурова реалност, поготово ако је противник био небројено пута надмоћнији.

Изгубљена битка не значи и изгубљени рат. Увек када постоји могућност да себе доведемо у стање непосредног конфликта морамо објективно проценити сопствене моћи (а такође и моћи потенцијалних савезника) и упоредити их са снагом евентуалног противника. Са ове временске дистанце јасно је да је у конфликтима и дешавањима од 1990. до 1999. (период који можемо слободно назвати Tрећим балканским ратом) та објективност изостала.

Политичари су поразе проглашавали победама, а војници, не само што су се мимо свих војних знања и искустава, па и норми ратовања, упустили у авантуру зарад њихових ситно политикантских интереса, већ су и одобравали и заједно са политичарима величали “победе „. А након свих тих победа наше војске су се повлачиле.

На крају 20 века и на почетку новог миленијума, историјски рецидиви (етнички, војни, верски и политички) кројили су старо-нове границе, државе, војске и нације. Тиме што нисмо признавали и прихватали реалност, омогућили смо им да то и данас чине. Док се лажемо и кријемо иза наших „победо-пораза“, вековне борбе за слободу, немањићке државности, корена најстаријег европског народа и колевке цивилизације - они иду даље. Напредују јер гледају у будућност док је нама мозак блокиран а уста пуна прошлости.

У политици није паметно бити прагматичан, поготово не непосредно пред изборе и у кампањи која се полако захуктава. Данас народу више пријају бајке но сурова истина. Са становишта међународног ратног права, дилема је да ли признати окупацију и користити међународно-правне механизме који буду на располагању или дозволити економско, политичко и војно ропство без перспективе („пут без алтернативе“) које нам се спрема. Ово нису катаклизмичка пророчанства, ово је један нови, сасвим другачији поглед на нашу реалност и излазе који нам се нуде.

Прихватамо ли да смо окупирани? Нажалост ми то јесмо! Народни посланици су пре неки дан, скоро једногласно то потврдили у Народној скупштини. Тако да је сувишно дефинисати, објашњавати и доказивати практичну окупацију, у теорији је она позната као мирнодопска. Треба ићи корак даље: како се супротставити окупацији, шта и како предузети? Да би то знали морамо знати ко је окупатор и који су његови потези, циљеви и намере.

Окупатор је НАТО или Северноатлански пакт са седиштем у Бриселу, на челу са САД. Овај пакт сада има 28 чланица. Сем Канаде и САД, све остале су европске државе. Осим Аустрије, Шведске, Финске, Републике Ирске, Кипра и Малте све остале чланице ЕУ су и у НАТО. Швајцарске нема ни у ЕУ ни у НАТО. Од бивших држава СФРЈ кандидати су БиХ и Македонија, док је Црна Гора практично на вратима (малим)НАТО. Србија је у Партнерству за мир. А од бивших СССР држава Украјина и Грузија су кандидати, у партнерству за мир су: Јерменија, Азербејџан, Белорусија, Казахстан, Киргистан, Молдавија, Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан и Русија.

  Шта је неопходно да знамо о окупацији?

„ОКУПАЦИЈА - occupatio, заузимање, привремено насилно поседање целокупне или дела територије једне државе оружаним снагама друге државе, и успостављање окупаторове власти на њој. Најчешће је резултат ратних дејстава на територији противника, али у одређеним условима може настати и као последица других околности: претње ратом, међународним споразумом - уговором и слично. После окончања рата окупација је обично, средство притиска или обезбеђења спровођења обавеза наметнутих побеђеном – отплате репарације, ратне штете, разоружања и др.

Осим ратне, међународна пракса и право познаје и тзв. мирнодопску окупацију.

По правилу, сваки окупатор настоји да ангажовањем што мањих сопствених снага обезбеди што сигурнију власт и што потпунију експлоатацију окупираног подручја. Да би у томе успео, ослања се делом на домаће становништво и постојеће (или новоформиране) политичке, војне и економске структуре, везујући их за себе најразличитијим средствима. На отпор народа одговара, обично, најбруталнијим поступцима, настојећи да већ у зачетку угуши сваки покушај супротстављања својој политици и наметнутом режиму.

Основни војни циљеви окупације често су се сводили на стратегијско-оперативном обезбеђењу даљих дејстава, заштиту комуникација и објеката војног и привредног значаја, економску експлоатацију и укључивање становништва окупиране територије у сопствени ратни потенцијал и др. Окупатор је то постизао, пре свега, успостављањем и функционисањем окупационог система, као битног предуслова обезбеђења окупације.“1

Продор САД и НАТО на исток и окруживање Русије последица су глобализације и тектонских поремећаја геополитичког и стратегијског баланса у последњој деценији прошлог века. Међутим, прихватање кандидатуре БИХ за ЕУ, убрзани пријем Црне Горе у НАТО, притисак на Србију да и она о томе размишља, изнуђени су потези. Наиме, након кризног жаришта у Украјини, озбиљно се заоштрава сукоб у Сирији и прети да дође до отвореног и директног сукобљавања Русије и Турске. Ако боље погледамо напредовање НАТО на карти у прилогу, јасно је да је управо простор Западног Балкана остао ван њихове непосредне доминације.

У првој деценији овог века са сигурношћу се могло говорити о томе да је наша јужна покрајина Косово и Метохија окупирана територија од стране НАТО алијансе. Можда је то било паметније тада прогласити него ли ступати у било какве преговоре са Приштином и Бриселом, (пример Северног Кипра). Изгубили смо време и вукли погрешне потезе.

Дошли смо у ситуацију када морамо прогласити окупацију целокупне државе Србије, која је спроведена по свим правилима међународног ратног прва. Осим што је том праву противно стварање независних држава на територији окупиране суверене државе, а што нам даје право да те њихове одлуке увек можемо прогласити ништавним.

Карта: Напредовање НАТО на исток

Шта нам ваља чинити?

Све наше Владе од 5. октобра 2000. године су квинслишке, па и ова. То су морале, неке што су хтеле а другима је то било изнуђено или подметнуто. Ову тренутну Владу која ће ускоро бити само техничка, као и све пре ње, нажалост морамо као квислиншку и да прихватимо. Али тражимо да се са окупатором сарађује само у мери у којој то налаже међународно ратно право и да се штити свој народ и сачува сувереност:

„По правилима ратног права, сувереност над окупираним подручјем задржава и надаље држава чије је подручје окупирано (територијална држава). Окупатор, према томе, не делује као правни следбеник територијалне државе, и не врши власт на окупираном подручју у име власти државе која је то подручје напустила, већ у своје име а на основу овлашћења која проистичу непосредно из међународног права. У смислу режима међународног ратног права окупатор не сме да на окупираној територији проширује законе и прописе своје земље, већ је дужан да поштује територијалне законе који су били на снази у моменту окупације. Окупираном територијом може се управљати војном, цивилном или мешовитом управом.

Начин на који се управља не утиче на статус окупације, и права и обавезе окупатора. Обично се установљава војна управа. Будући да је окупација акт привременог карактера и да не представља коначно преношење суверенитета, окупатор није надлежан да мења социјалну и управну структуру, систем школства и образовања, друштвено-економску основицу и управно-територијалну поделу окупираног подручја, нити да их прилагођава управној подели своје земље.

Окупатор нема права да ствара унутар окупиране територије ни тзв. независне државе, да поставља владе на појединим деловима окупиране територије, помера границе и сл.“2

И окупирани народ по одредбама међународног ратног права има своја права, а и обавезе:

„По међународном праву, територија је окупирана када је стварно под влашћу непријатељеве војске, с тим што се окупација простире само на територију на којој се установљена власт и одржава. Под стварним одржавањем власти, подразумева се способност окупатора да на окупираној територији спроводи своје одлуке. То значи, да и поред присуства непријатељевих снага, територија није окупирана ако домаће оружане снаге, органи територијалне власти или отпор становништва онемогућавају вршење окупационе власти.

Четврта женевска конвенција из 1949. године регулишући правила о окупацији, није довољно водила рачуна о савременом начину ратовања. Њене одредбе полазе од претпоставке мирног режима окупације, где становништво прихвата окупатора као управљача окупираном територијом. По стилизацији важећих правила ратног права, мирни режим окупације је општа претпоставка правила ратног права о окупацији. Али она не значи да окупатор има право да захтева покорност становништва окупиране територије, јер оно није обавезно на послушност окупатору. Ако је непокорно, оно не крши правила ратног права о окупацији, већ се једино излаже ризику да окупатор према њему примени једну од мера на коју је по међународном ратном праву овлашћен, а коју може применити и у случају када је становништво покорно.

Органи власти државе чија је територија окупирана, не морају оставити становништву слободан избор да се определи на покорност или непокорност окупатору, већ могу наређивати мере које ће спречити стабилизацију створене окупације. Могу применити репресивне мере над становништвом окупиране територије који се не одазову наређењима, ако је то предвиђено унутрашњим прописима. На тај начин сво становништво је дужно да учествује у ратном напору, да се на одређен начин укључи у ратна дејства, чиме се фронт активних бораца против окупатора знатно проширује. Консеквентно спровођење такве концепције одбране земље онемогућује, фактички и правно, трајније успостављање стварне и ефектне окупације.“3

Да ли је све и толико црно?

НАТО више не може да усмерава и контролише кризу у Украјини, јер Русија на том простору сада има предност на тактичком, оперативном и стратегијском нивоу. Остао им је једино непосредни ратни конфликт, али то они раде само у случају када су убеђени у своју вишеструку надмоћ.

Успели су да спрече Русију да изградњом Јужног тока интензивније буде присутна на Балкану. Русија се потом окренула Турској и пројекту Турског тока, чији је крајњи циљ био исти. За НАТО и САД најједноставније је било да их посвађају. Тешко је било веровати да им је намера била да изазову и њихов међусобни сукоб. Тако две велике регионалне кризе не могу ни они више лако да контролишу. Међутим, Турска је велика сила и иако је чланица НАТО, није први пут да у региону војно делује самоиницијативно. Поготово ако дође до закључка да су угрожени њени државни и национални интереси.

Ако изузмемо избегличку кризу, ситуација у Сирији, проблеми Турске са својим и Курдима у окружењу, па и демонстрација војне и политичке моћи Русије и доминантан повратак на светску сцену, нашу државу директно не угрожавају. Јасно је да су то процеси који се одвијају мимо нас и на њих не можемо утицати.

Пре пар година актуелан је био пројекат да ЕУ Србију и Западни Балкан препусти Турској. То се доказивало тиме да нису заинтересовани да даље проширују своје чланство, а да Турску као вишедеценијског кандидата за улазак у ЕУ увек могу да контролишу и усмеравају.

Но Турци очигледно више не сањају европски сан, вероватно је вихор арапског (исламског) пролећа захватио и секуларну Турску. Прво су се окренули економској сарадњи са Русијом, али је цела Европа потпомогнута Америком, уз велико напрезање успела да то спречи. Потом се сумњиво и дволично односе према такозваној Исламској држави и интервенцији снага Алијансе на северу Ирака. Потпуно непослушно, арогантно и агресорски делују у Сирији, чак не презају да мимо званичних препорука Брисела и напора УН, прошире ратна дејства и доведу до отвореног ратног сукоба са Русијом.

Дошло је време да се запитамо: Зар опет Аустријанци? Мада је можда боље питање: - Зашто опет Аустријанци?

Зато није ни чудно што се недавно у земљама Западног Балкана, па и у самој Србији обрео Себастијан Курц, млађани аустријски дипломата. Са собом је по већ устаљеној НАТО-ЕУ шеми понео и стратегијске планове и елаборате за економску сарадњу и помоћ у процесу придруживања. Све лепо упаковано, само да се потпише. Ако већ не могу Турци ту су Немци, додуше за сада само јужни или Аустријанци и овога пута сами без Угара. На страну то што нам је на корицама уговора по ко зна који пут од стране тзв. „међународне заједнице“ одузето Косово и Метохија и што то никоме у квислиншкој влади није засметало. Није сметало чак ни Председнику државе коме су ових дана пуна уста управо Косова (и Метохије), које ће опет бранити по сваку цену и за сваки глас на изборима. Занимљиво је да нико од силних војних аналитичара, а да не помињемо скупштински Одбор за одбрану, Министарство одбране и Војску Србије, није реаговао на изјаву коју је Курц дао у Сарајеву 8. фебруара пре но што је дошао у Београд:

„Позитивна улога Србије у избегличкој кризи 

Курц је истакао да је Аустрији и даље потребан ефикасан, свеобухватан, и истовремено флексибилан систем управљања границама, као и тесна сарадња са суседима и земљама дуж балканске руте.

Србија је до сада у избегличкој кризи имала веома позитивну улогу. ЕУ не сме Србију или Македонију да остави саме. Надам се да ћемо ускоро поново успети да обезбедимо спољне границе ЕУ и да ће Грчка да дозволи да јој помогнемо у томе. Због тога подржавам предлог министра одбране Аустрије Ханса Петера Доскоцила да се припадници војске упуте на спољне границе ЕУ, или у Македонију и Србију. - подвукао је Курц.“4

Можда је право време, а никада није на одмет, подсетити се историје:

„Аустријски национални идентитет је новијег датума и покушај његовог успостављања независно од немачког можемо тражити тек у периоду након Другог светског рата. Све до тада, у аустријским земљама Хабзбуршке монархије или Аустрији као држави, њени грађани су се осећали као Немци.

Међу „осталим Немцима“ Аустријанци су одувек сматрани стручњацима за Балкан. Географски ближи и национално измешани са Словенима и Мађарима они су вековима предводили немачки продор на исток. Због тога су они били у прилици да, далеко више од других Немаца, буду у контакту са Србима.

А каква су искуства Срби имали са њима?

У време своје краткотрајне владавине од 1718-1739. године Аустрија је покушала да Србе покатоличи тако да је изазвала општи отпор становништва па, када је 1739.године протерана са тла Србије, нико за њом није зажалио.

У време аустро-турског рата 1787-1791. године, Аустрија је од Срба на својој територији формирала „фрајкоре“ као посебне јединице за дејство у турској позадини. Срби који су представљали ударну снагу аустријских трупа најпре су подстакнути на побуну а потом напуштени и од тада „Немцу не верују“.

У време Првог српског устанка и непосредно након његовог слома Аустрија је више бринула о свом савезнику Турској него о „браћи“ хришћанима.

Аустроугарска колонијална политика након окупације Босне и Херцеговине није донела социјално ни национално ослобођење Србима и муслиманима већ оштре стеге бечке бирократије у чему се, добрим делом, крије тајна формирања револуционарних удружења попут „Младе Босне“.

Најмрачније стране историје Првог светског рата исписала је Аустроугарска војска, под командом претежно аустријских официра, у Мачви и Подрињу када је у лето и јесен 1914. године починила стравичне злочине над цивилним становништвом и ратним заробљеницима. У време окупације 1915-1918. године само на подручју предкумановске Србије аустроугарски судови су под разним изговорима обесили преко 10 хиљада српских цивила.

Када је у јесен 1941. године требало угушити устанак у западној Србији, по старом обичају, аустријски Немац Адолф Хитлер, оптерећен српским комплексима позвао је Аустријанце. Генерал Лер је био Аустријанац, генерал Беме је био Аустријанац као и многи други Немци од обичних војника до специјалног фиреровог изасланика Хермана Нојбахера. У пљачки културних добара Аустријанци су, као добри познаваоци Србије, такође били у првим редовима.

Скоро три века континуитета, издаје, окупације, злочина!“5

Толико о доказаним и вековним пријатељима српског народа и поштоваоцима наше културе, националног идентитета, државног континуитета и територијалног суверенитета.

Како ће нам то они са својим војницима помоћи да се одбранимо од најезде миграната?

Не треба сметнути са ума и чињеницу да се одмах након Курцове западнобалканске турнеје практично у истом дану прихвата кандидатура Босне и Херцеговине за чланство у Европску унију и Црна Гора отпочиње преговоре за чланство у НАТО.

А ко би то још да нас брани?

Само три дана пре тога и три дана пре прославе Дана државности Републике Србије, народни посланици усвајају Закон о потврђивању споразума којим се „широко отварају врата за још чвршћу сарадњу Србије и НАТО, односно Алијансине Организације за подршку и набавку (НСПО) и Агенције за подршку и набавку (НСПА).“6

Овим законом о наводној сарадњи из области логистичке подршке, целокупно позадинско обезбеђење (исправније по нашој војној терминологији и разумљивије народу) предаје се у руке НАТО, чиме се додатно угрожава борбена готовост Војске Србије и безбедност државе.

Припадници ових тела НАТО и њихова возила имаће, како се наводи, "право неопходног слободног пролаза и приступа кроз читаву Србију", док ће се улазак у забрањене безбедносне зоне усаглашавати са нашим надлежним органима. Наглашено је и да се особљу НАТО, на њихов захтев, мора одобрити приступ свим државним и приватним објектима у којима се ради, укључујући и оне у којима се врше испитивања и пробе.

Целокупно особље уживаће дипломатски имунитет и биће ослобођено плаћања пореза, царина, ПДВ, моћи ће да увози опрему и уговара набавку робе, услуга и грађевинске радове - без икаквих оптерећења. Тачније, неће имати никакве намете, осим за комуналне услуге.

Одредбама овог срамног акта НАТО се уводи у Србију без формалног уласка Србије у НАТО. То је истовремено много више од онога на шта нисмо пристали у Рамбујеу и непосредно пре бомбардовања 1999. године. И што звучи још невероватније, горе је и од онога што је писало у акту о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту 1941. године.

Ступањем на снагу овог закона Србија одступа са позиција, 2007. године у Народној скупштини Републике Србије, прокламоване неутралности и сврстава се у антируски савез и то у бурном времену и догађањима која нам за то не дају право.

Премијер и лидери парламентарних опозиционих странака тврде да је „НАТО добродошао јер штити Србе на Косову“, а Председник Србије је то својим потписом и потврдио...

Е па народе свесрпски, срећан вам празник – Дан државности у окупираној Србији!

Небојша Станковић, пуковник у пензији,
члан Савета за одбрану и безбедност Српског покрета Двери

/Преузето 21.02.2016. са адресе: http://www.dverisrpske.com/sr/za-dveri-pisu/saradnici/269-nebojsa-stankovic/7858-puk-nebojsa-stankovic-i-bi-sretenje-gospodnje-.html /

Упутнице:

  • 1,2,3  Војна енциклопедија, друго издање, 6. том, Београд 1973. године
  • 4 Курц: ЕУ не сме да Западни Балкан остави на цедилу, понедељак, 08. феб 2016, Извор: Танјуг
  • 5 Ауторски текст пуковника у пензији Драгана Крсмановића, историчара
  • 6 НАТО ослобођен пореза у Србији, Д. Милинковић, Вечерње новости, 11. фебруар 2016.
TOP