I bi Sretenje Gospodnje

Objavljeno 20. februara 2016.

Priznati poraz nije pitanje časti i ponosa, već surova realnost, pogotovo ako je protivnik bio nebrojeno puta nadmoćniji.

 Izgubljena bitka ne znači i izgubljeni rat. Uvek kada postoji mogućnost da sebe dovedemo u stanje neposrednog konflikta moramo objektivno proceniti sopstvene moći (a takođe i moći potencijalnih saveznika) i uporediti ih sa snagom eventualnog protivnika. Sa ove vremenske distance jasno je da je u konfliktima i dešavanjima od 1990. do 1999. (period koji možemo slobodno nazvati Trećim balkanskim ratom) ta objektivnost izostala.

Političari su poraze proglašavali pobedama, a vojnici, ne samo što su se mimo svih vojnih znanja i iskustava, pa i normi ratovanja, upustili u avanturu zarad njihovih sitno politikantskih interesa, već su i odobravali i zajedno sa političarima veličali pobede". A nakon svih tih pobeda naše vojske su se povlačile.

Na kraju 20 veka i na početku novog milenijuma, istorijski recidivi (etnički, vojni, verski i politički) krojili su staro-nove granice, države, vojske i nacije. Time što nismo priznavali i prihvatali realnost, omogućili smo im da to i danas čine. Dok se lažemo i krijemo iza naših „pobedo-poraza“, vekovne borbe za slobodu, nemanjićke državnosti, korena najstarijeg evropskog naroda i kolevke civilizacije - oni idu dalje. Napreduju jer gledaju u budućnost dok je nama mozak blokiran a usta puna prošlosti.

U politici nije pametno biti pragmatičan, pogotovo ne neposredno pred izbore i u kampanji koja se polako zahuktava. Danas narodu više prijaju bajke no surova istina. Sa stanovišta međunarodnog ratnog prava, dilema je da li priznati okupaciju i koristiti međunarodno-pravne mehanizme koji budu na raspolaganju ili dozvoliti ekonomsko, političko i vojno ropstvo bez perspektive („put bez alternative“) koje nam se sprema. Ovo nisu kataklizmička proročanstva, ovo je jedan novi, sasvim drugačiji pogled na našu realnost i izlaze koji nam se nude.

Prihvatamo li da smo okupirani? Nažalost mi to jesmo! Narodni poslanici su pre neki dan, skoro jednoglasno to potvrdili u Narodnoj skupštini. Tako da je suvišno definisati, objašnjavati i dokazivati praktičnu okupaciju, u teoriji je ona poznata kao mirnodopska. Treba ići korak dalje: kako se suprotstaviti okupaciji, šta i kako preduzeti? Da bi to znali moramo znati ko je okupator i koji su njegovi potezi, ciljevi i namere.

Okupator je NATO ili Severnoatlanski pakt sa sedištem u Briselu, na čelu sa SAD. Ovaj pakt sada ima 28 članica. Sem Kanade i SAD, sve ostale su evropske države. Osim Austrije, Švedske, Finske, Republike Irske, Kipra i Malte sve ostale članice EU su i u NATO. Švajcarske nema ni u EU ni u NATO. Od bivših država SFRJ kandidati su BiH i Makedonija, dok je Crna Gora praktično na vratima (malim)NATO. Srbija je u Partnerstvu za mir. A od bivših SSSR država Ukrajina i Gruzija su kandidati, u partnerstvu za mir su: Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Kazahstan, Kirgistan, Moldavija, Tadžikistan, Turkmenistan, Uzbekistan i Rusija.

  Šta je neophodno da znamo o okupaciji?

„OKUPACIJA - occupatio, zauzimanje, privremeno nasilno posedanje celokupne ili dela teritorije jedne države oružanim snagama druge države, i uspostavljanje okupatorove vlasti na njoj. Najčešće je rezultat ratnih dejstava na teritoriji protivnika, ali u određenim uslovima može nastati i kao posledica drugih okolnosti: pretnje ratom, međunarodnim sporazumom - ugovorom i slično. Posle okončanja rata okupacija je obično, sredstvo pritiska ili obezbeđenja sprovođenja obaveza nametnutih pobeđenom – otplate reparacije, ratne štete, razoružanja i dr.

Osim ratne, međunarodna praksa i pravo poznaje i tzv. mirnodopsku okupaciju.

Po pravilu, svaki okupator nastoji da angažovanjem što manjih sopstvenih snaga obezbedi što sigurniju vlast i što potpuniju eksploataciju okupiranog područja. Da bi u tome uspeo, oslanja se delom na domaće stanovništvo i postojeće (ili novoformirane) političke, vojne i ekonomske strukture, vezujući ih za sebe najrazličitijim sredstvima. Na otpor naroda odgovara, obično, najbrutalnijim postupcima, nastojeći da već u začetku uguši svaki pokušaj suprotstavljanja svojoj politici i nametnutom režimu.

Osnovni vojni ciljevi okupacije često su se svodili na strategijsko-operativnom obezbeđenju daljih dejstava, zaštitu komunikacija i objekata vojnog i privrednog značaja, ekonomsku eksploataciju i uključivanje stanovništva okupirane teritorije u sopstveni ratni potencijal i dr. Okupator je to postizao, pre svega, uspostavljanjem i funkcionisanjem okupacionog sistema, kao bitnog preduslova obezbeđenja okupacije.“1

Prodor SAD i NATO na istok i okruživanje Rusije posledica su globalizacije i tektonskih poremećaja geopolitičkog i strategijskog balansa u poslednjoj deceniji prošlog veka. Međutim, prihvatanje kandidature BIH za EU, ubrzani prijem Crne Gore u NATO, pritisak na Srbiju da i ona o tome razmišlja, iznuđeni su potezi. Naime, nakon kriznog žarišta u Ukrajini, ozbiljno se zaoštrava sukob u Siriji i preti da dođe do otvorenog i direktnog sukobljavanja Rusije i Turske. Ako bolje pogledamo napredovanje NATO na karti u prilogu, jasno je da je upravo prostor Zapadnog Balkana ostao van njihove neposredne dominacije.

U prvoj deceniji ovog veka sa sigurnošću se moglo govoriti o tome da je naša južna pokrajina Kosovo i Metohija okupirana teritorija od strane NATO alijanse. Možda je to bilo pametnije tada proglasiti nego li stupati u bilo kakve pregovore sa Prištinom i Briselom, (primer Severnog Kipra). Izgubili smo vreme i vukli pogrešne poteze.

Došli smo u situaciju kada moramo proglasiti okupaciju celokupne države Srbije, koja je sprovedena po svim pravilima međunarodnog ratnog prаva. Osim što je tom pravu protivno stvaranje nezavisnih država na teritoriji okupirane suverene države, a što nam daje pravo da te njihove odluke uvek možemo proglasiti ništavnim.

Karta: Napredovanje NATO na istok

Šta nam valja činiti?

Sve naše Vlade od 5. oktobra 2000. godine su kvinsliške, pa i ova. To su morale, neke što su htele a drugima je to bilo iznuđeno ili podmetnuto. Ovu trenutnu Vladu koja će uskoro biti samo tehnička, kao i sve pre nje, nažalost moramo kao kvislinšku i da prihvatimo. Ali tražimo da se sa okupatorom sarađuje samo u meri u kojoj to nalaže međunarodno ratno pravo i da se štiti svoj narod i sačuva suverenost:

„Po pravilima ratnog prava, suverenost nad okupiranim područjem zadržava i nadalje država čije je područje okupirano (teritorijalna država). Okupator, prema tome, ne deluje kao pravni sledbenik teritorijalne države, i ne vrši vlast na okupiranom području u ime vlasti države koja je to područje napustila, već u svoje ime a na osnovu ovlašćenja koja proističu neposredno iz međunarodnog prava. U smislu režima međunarodnog ratnog prava okupator ne sme da na okupiranoj teritoriji proširuje zakone i propise svoje zemlje, već je dužan da poštuje teritorijalne zakone koji su bili na snazi u momentu okupacije. Okupiranom teritorijom može se upravljati vojnom, civilnom ili mešovitom upravom.

Način na koji se upravlja ne utiče na status okupacije, i prava i obaveze okupatora. Obično se ustanovljava vojna uprava. Budući da je okupacija akt privremenog karaktera i da ne predstavlja konačno prenošenje suvereniteta, okupator nije nadležan da menja socijalnu i upravnu strukturu, sistem školstva i obrazovanja, društveno-ekonomsku osnovicu i upravno-teritorijalnu podelu okupiranog područja, niti da ih prilagođava upravnoj podeli svoje zemlje.

Okupator nema prava da stvara unutar okupirane teritorije ni tzv. nezavisne države, da postavlja vlade na pojedinim delovima okupirane teritorije, pomera granice i sl.“2

 I okupirani narod po odredbama međunarodnog ratnog prava ima svoja prava, a i obaveze:

„Po međunarodnom pravu, teritorija je okupirana kada je stvarno pod vlašću neprijateljeve vojske, s tim što se okupacija prostire samo na teritoriju na kojoj se ustanovljena vlast i održava. Pod stvarnim održavanjem vlasti, podrazumeva se sposobnost okupatora da na okupiranoj teritoriji sprovodi svoje odluke. To znači, da i pored prisustva neprijateljevih snaga, teritorija nije okupirana ako domaće oružane snage, organi teritorijalne vlasti ili otpor stanovništva onemogućavaju vršenje okupacione vlasti.

Četvrta ženevska konvencija iz 1949. godine regulišući pravila o okupaciji, nije dovoljno vodila računa o savremenom načinu ratovanja. Njene odredbe polaze od pretpostavke mirnog režima okupacije, gde stanovništvo prihvata okupatora kao upravljača okupiranom teritorijom. Po stilizaciji važećih pravila ratnog prava, mirni režim okupacije je opšta pretpostavka pravila ratnog prava o okupaciji. Ali ona ne znači da okupator ima pravo da zahteva pokornost stanovništva okupirane teritorije, jer ono nije obavezno na poslušnost okupatoru. Ako je nepokorno, ono ne krši pravila ratnog prava o okupaciji, već se jedino izlaže riziku da okupator prema njemu primeni jednu od mera na koju je po međunarodnom ratnom pravu ovlašćen, a koju može primeniti i u slučaju kada je stanovništvo pokorno.

Organi vlasti države čija je teritorija okupirana, ne moraju ostaviti stanovništvu slobodan izbor da se opredeli na pokornost ili nepokornost okupatoru, već mogu naređivati mere koje će sprečiti stabilizaciju stvorene okupacije. Mogu primeniti represivne mere nad stanovništvom okupirane teritorije koji se ne odazovu naređenjima, ako je to predviđeno unutrašnjim propisima. Na taj način svo stanovništvo je dužno da učestvuje u ratnom naporu, da se na određen način uključi u ratna dejstva, čime se front aktivnih boraca protiv okupatora znatno proširuje. Konsekventno sprovođenje takve koncepcije odbrane zemlje onemogućuje, faktički i pravno, trajnije uspostavljanje stvarne i efektne okupacije.“3

 Da li je sve i toliko crno?

NATO više ne može da usmerava i kontroliše krizu u Ukrajini, jer Rusija na tom prostoru sada ima prednost na taktičkom, operativnom i strategijskom nivou. Ostao im je jedino neposredni ratni konflikt, ali to oni rade samo u slučaju kada su ubeđeni u svoju višestruku nadmoć.

Uspeli su da spreče Rusiju da izgradnjom Južnog toka intenzivnije bude prisutna na Balkanu. Rusija se potom okrenula Turskoj i projektu Turskog toka, čiji je krajnji cilj bio isti. Za NATO i SAD najjednostavnije je bilo da ih posvađaju. Teško je bilo verovati da im je namera bila da izazovu i njihov međusobni sukob. Tako dve velike regionalne krize ne mogu ni oni više lako da kontrolišu. Međutim, Turska je velika sila i iako je članica NATO, nije prvi put da u regionu vojno deluje samoinicijativno. Pogotovo ako dođe do zaključka da su ugroženi njeni državni i nacionalni interesi.

Ako izuzmemo izbegličku krizu, situacija u Siriji, problemi Turske sa svojim i Kurdima u okruženju, pa i demonstracija vojne i političke moći Rusije i dominantan povratak na svetsku scenu, našu državu direktno ne ugrožavaju. Jasno je da su to procesi koji se odvijaju mimo nas i na njih ne možemo uticati.                                                                                                                                                                    

Pre par godina aktuelan je bio projekat da EU Srbiju i Zapadni Balkan prepusti Turskoj. To se dokazivalo time da nisu zainteresovani da dalje proširuju svoje članstvo, a da Tursku kao višedecenijskog kandidata za ulazak u EU uvek mogu da kontrolišu i usmeravaju.

No Turci očigledno više ne sanjaju evropski san, verovatno je vihor arapskog (islamskog) proleća zahvatio i sekularnu Tursku. Prvo su se okrenuli ekonomskoj saradnji sa Rusijom, ali je cela Evropa potpomognuta Amerikom, uz veliko naprezanje uspela da to spreči. Potom se sumnjivo i dvolično odnose prema takozvanoj Islamskoj državi i intervenciji snaga Alijanse na severu Iraka. Potpuno neposlušno, arogantno i agresorski deluju u Siriji, čak ne prezaju da mimo zvaničnih preporuka Brisela i napora UN, prošire ratna dejstva i dovedu do otvorenog ratnog sukoba sa Rusijom.

Došlo je vreme da se zapitamo: Zar opet Austrijanci? Mada je možda bolje pitanje: - Zašto opet Austrijanci?

Zato nije ni čudno što se nedavno u zemljama Zapadnog Balkana, pa i u samoj Srbiji obreo Sebastijan Kurc, mlađani austrijski diplomata. Sa sobom je po već ustaljenoj NATO-EU šemi poneo i strategijske planove i elaborate za ekonomsku saradnju i pomoć u procesu pridruživanja. Sve lepo upakovano, samo da se potpiše. Ako već ne mogu Turci tu su Nemci, doduše za sada samo južni ili Austrijanci i ovoga puta sami bez Ugara. Na stranu to što nam je na koricama ugovora po ko zna koji put od strane tzv. „međunarodne zajednice“ oduzeto Kosovo i Metohija i što to nikome u kvislinškoj vladi nije zasmetalo. Nije smetalo čak ni Predsedniku države kome su ovih dana puna usta upravo Kosova (i Metohije), koje će opet braniti po svaku cenu i za svaki glas na izborima. Zanimljivo je da niko od silnih vojnih analitičara, a da ne pominjemo skupštinski Odbor za odbranu, Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije, nije reagovao na izjavu koju je Kurc dao u Sarajevu 8. februara pre no što je došao u Beograd:

 „Pozitivna uloga Srbije u izbegličkoj krizi 

Kurc je istakao da je Austriji i dalje potreban efikasan, sveobuhvatan, i istovremeno fleksibilan sistem upravljanja granicama, kao i tesna saradnja sa susedima i zemljama duž balkanske rute.

Srbija je do sada u izbegličkoj krizi imala veoma pozitivnu ulogu. EU ne sme Srbiju ili Makedoniju da ostavi same. Nadam se da ćemo uskoro ponovo uspeti da obezbedimo spoljne granice EU i da će Grčka da dozvoli da joj pomognemo u tome. Zbog toga podržavam predlog ministra odbrane Austrije Hansa Petera Doskocila da se pripadnici vojske upute na spoljne granice EU, ili u Makedoniju i Srbiju. - podvukao je Kurc.“4

Možda je pravo vreme, a nikada nije na odmet, podsetiti se istorije:

„Austrijski nacionalni identitet je novijeg datuma i pokušaj njegovog uspostavljanja nezavisno od nemačkog možemo tražiti tek u periodu nakon Drugog svetskog rata. Sve do tada, u austrijskim zemljama Habzburške monarhije ili Austriji kao državi, njeni građani su se osećali kao Nemci.

Među „ostalim Nemcima“ Austrijanci su oduvek smatrani stručnjacima za Balkan. Geografski bliži i nacionalno izmešani sa Slovenima i Mađarima oni su vekovima predvodili nemački prodor na istok. Zbog toga su oni bili u prilici da, daleko više od drugih Nemaca, budu u kontaktu sa Srbima.

A kakva su iskustva Srbi imali sa njima?

U vreme svoje kratkotrajne vladavine od 1718-1739. godine Austrija je pokušala da Srbe pokatoliči tako da je izazvala opšti otpor stanovništva pa, kada je 1739.godine proterana sa tla Srbije, niko za njom nije zažalio.

U vreme austro-turskog rata 1787-1791. godine, Austrija je od Srba na svojoj teritoriji formirala „frajkore“ kao posebne jedinice za dejstvo u turskoj pozadini. Srbi koji su predstavljali udarnu snagu austrijskih trupa najpre su podstaknuti na pobunu a potom napušteni i od tada „Nemcu ne veruju“.

U vreme Prvog srpskog ustanka i neposredno nakon njegovog sloma Austrija je više brinula o svom savezniku Turskoj nego o „braći“ hrišćanima.

Austrougarska kolonijalna politika nakon okupacije Bosne i Hercegovine nije donela socijalno ni nacionalno oslobođenje Srbima i muslimanima već oštre stege bečke birokratije u čemu se, dobrim delom, krije tajna formiranja revolucionarnih udruženja poput „Mlade Bosne“.

Najmračnije strane istorije Prvog svetskog rata ispisala je Austrougarska vojska, pod komandom pretežno austrijskih oficira, u Mačvi i Podrinju kada je u leto i jesen 1914. godine počinila stravične zločine nad civilnim stanovništvom i ratnim zarobljenicima. U vreme okupacije 1915-1918. godine samo na području predkumanovske Srbije austrougarski sudovi su pod raznim izgovorima obesili preko 10 hiljada srpskih civila.

Kada je u jesen 1941. godine trebalo ugušiti ustanak u zapadnoj Srbiji, po starom običaju, austrijski Nemac Adolf Hitler, opterećen srpskim kompleksima pozvao je Austrijance. General Ler je bio Austrijanac, general Beme je bio Austrijanac kao i mnogi drugi Nemci od običnih vojnika do specijalnog firerovog izaslanika Hermana Nojbahera. U pljački kulturnih dobara Austrijanci su, kao dobri poznavaoci Srbije, takođe bili u prvim redovima.

Skoro tri veka kontinuiteta, izdaje, okupacije, zločina!“5

Toliko o dokazanim i vekovnim prijateljima srpskog naroda i poštovaocima naše kulture, nacionalnog identiteta, državnog kontinuiteta i teritorijalnog suvereniteta.

Kako će nam to oni sa svojim vojnicima pomoći da se odbranimo od najezde migranata?

Ne treba smetnuti sa uma i činjenicu da se odmah nakon Kurcove zapadnobalkanske turneje praktično u istom danu prihvata kandidatura Bosne i Hercegovine za članstvo u Evropsku uniju i Crna Gora otpočinje pregovore za članstvo u NATO.

 A ko bi to još da nas brani?

Samo tri dana pre toga i tri dana pre proslave Dana državnosti Republike Srbije, narodni poslanici usvajaju Zakon o potvrđivanju sporazuma kojim se „široko otvaraju vrata za još čvršću saradnju Srbije i NATO, odnosno Alijansine Organizacije za podršku i nabavku (NSPO) i Agencije za podršku i nabavku (NSPA).“6

Ovim zakonom o navodnoj saradnji iz oblasti logističke podrške, celokupno pozadinsko obezbeđenje (ispravnije po našoj vojnoj terminologiji i razumljivije narodu) predaje se u ruke NATO, čime se dodatno ugrožava borbena gotovost Vojske Srbije i bezbednost države.

Pripadnici ovih tela NATO i njihova vozila imaće, kako se navodi, "pravo neophodnog slobodnog prolaza i pristupa kroz čitavu Srbiju", dok će se ulazak u zabranjene bezbednosne zone usaglašavati sa našim nadležnim organima. Naglašeno je i da se osoblju NATO, na njihov zahtev, mora odobriti pristup svim državnim i privatnim objektima u kojima se radi, uključujući i one u kojima se vrše ispitivanja i probe.

Celokupno osoblje uživaće diplomatski imunitet i biće oslobođeno plaćanja poreza, carina, PDV, moći će da uvozi opremu i ugovara nabavku robe, usluga i građevinske radove - bez ikakvih opterećenja. Tačnije, neće imati nikakve namete, osim za komunalne usluge.

Odredbama ovog sramnog akta NATO se uvodi u Srbiju bez formalnog ulaska Srbije u NATO. To je istovremeno mnogo više od onoga na šta nismo pristali u Rambujeu i neposredno pre bombardovanja 1999. godine. I što zvuči još neverovatnije, gore je i od onoga što je pisalo u aktu o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu 1941. godine.

Stupanjem na snagu ovog zakona Srbija odstupa sa pozicija, 2007. godine u Narodnoj skupštini Republike Srbije, proklamovane neutralnosti i svrstava se u antiruski savez i to u burnom vremenu i događanjima koja nam za to ne daju pravo.

Premijer i lideri parlamentarnih opozicionih stranaka tvrde da je „NATO dobrodošao jer štiti Srbe na Kosovu“, a Predsednik Srbije je to svojim potpisom i potvrdio...

E pa narode svesrpski, srećan vam praznik – Dan državnosti u okupiranoj Srbiji!

 Nebojša Stanković, pukovnik u penziji,
član Saveta za odbranu i bezbednost Srpskog pokreta Dveri

 /Preuzeto 21.02.2016. sa adrese: http://www.dverisrpske.com/sr/za-dveri-pisu/saradnici/269-nebojsa-stankovic/7858-puk-nebojsa-stankovic-i-bi-sretenje-gospodnje-.html /

 Uputnice:

  • 1,2,3  Vojna enciklopedija, drugo izdanje, 6. tom, Beograd 1973. godine
  • 4 Kurc: EU ne sme da Zapadni Balkan ostavi na cedilu, ponedeljak, 08. feb 2016, Izvor: Tanjug
  • 5 Autorski tekst pukovnika u penziji Dragana Krsmanovića, istoričara
  • 6 NATO oslobođen poreza u Srbiji, D. Milinković, Večernje novosti, 11. februar 2016.
TOP Ovaj web sajt je kreirao BeoHosting.com