Сведоци смо да се у последње време појављују заговорници „враћања србском језику“, који ту идеју шире под националним окриљем.

Да размотримо чињенице:

1. До Вукове реформе, малобројни писмени Срби у 18. веку, а пре свега српска Црква (тачније Карловачка митрополија, јер је Арсеније Чарнојевић у сеоби 1690. пренео и трон пећког патријарха у Сремске Карловце) користили су рускословенски језик и његов правопис, и самим тим и термине попут „србски“. Овако се писало, али се изговарало „српски“. Кад између написаног и изговореног постоје овакве разлике, такав правопис назива се коренски (етимолошки), јер у писању првенствено поштује корен речи (Срб-ин, Срб-и, па тако и срб-ски), а не изговор. Овакав правопис прихватили су и образовани Срби који су у другој половини 18. и почетком 19. века користили славеносрпски (или славјаносербски) језик, створен као мешавина рускословенског (црквеног) и српског народног језика. Овај језик, који је настао из тежње грађанске класе која се тек стварала да добије свој “средњи стил“ – ни црквени (заправо страни, рускословенски) језик, нити народни (језик свињара и говедара, како би рекли противници Вукови) – био је језик без икаквих правила – без свог речника, граматике, правописа – различит од аутора до аутора и од дела до дела. Против тог језика борио се Вук, залажући се да народни језик постане и књижевни, односно језик у званичној употреби – у књигама, новинама, школству, администрацији...

2. Вук је 1818. године објавио своју реформу српског књижевног језика, усвајајући фонетски правопис, и правила „пиши као што говориш“, и „читај као што је написано“, чиме је српски језик, односно правопис, подигнут у ранг најнапреднијих у свету. Реформа је одмах стекла противнике, као и све озбиљне промене, вођен је читав „рат“ око тога, јавност се поделила, а и Црква се супротставила. Ипак, логика доброг и несумњиве предности су превагнуле па су, нарочито после 1847. године, престале све полемике о вредностима и могућностима употребе новог језика. Реформисани језик и правопис прихваћен је 1868. и у Кнежевини Србији, укидањем једне раније Милошеве забране употребе Вуковог језика и правописа. Овакав избор правописа није доводила у питање ниједна наредна књижевнојезичка норма, као што су Бечки и Новосадски књижевни договори, или измене правописа после 1990. године, на пример.

3. Правопис је конвенционална норма (тј. слободан договор који, кад је једном постигнут, сваког обавезује), као, рецимо, одлука о томе хоће ли се у некој држави возити левом или десном страном. Не постоји никакав Божји разлог (или природни закон) који би ово регулисао; пре но што се договор закључи, свако је позван да изнесе аргументе за неки предлог или против њега, али кад се једном одреди којом ћемо страном пута возити – левом, као у Великој Британији или Индији, или десном, као у Француској или САД – онда је ово обавезујуће за сваког. Тако је и правопис (био он фонетски или етимолошки) „вожња левом или десном страном пута“ и мора се поштовати све док је на снази. То, наравно, не искључује право заговорника коренског правописа да траже измену досадашње норме, па ако њихови аргументи стекну већи број присталица и убеде стручну јавност, да до те промене и дође. А све дотле – „србски“ је вожња левом страном српским путевима.

Дакле,
не улазећи у добронамерност или злонамерност акција заговарања „србског“, размислимо мало куда то води:

- Сви знамо да душмани непрекидно насрћу на наш ум, национални идентитет, језик и писмо, на све начине. И, у том смислу нам препоручују осведочени „пријатељи“ из Аустрије и Немачке, као и актуелни политичари, „да морамо да променимо свест“;

- Сталним „бомбардовањем“ свести народа, а нарочито оних полуписмених, насилним „реформама“ језика увођењем рогобатних и неприродних речи у наш лепи језик („културолошкиње“, „суткиње“, „пишкиње“ и друго),  све чешће коришћење хрватских и страних израза и језичких конструкција у медијима, мења се свест о националном идентитету и карактеристикама које нас чине оним што јесмо. Томе се придружује и упадно толерисање  противуставног увођења латинице у свакодневицу, са небулозним слугерањским објашњењем полуписмених (или злонамерних) да треба да пишемо латиницом да би нас странци разумели, мешајући тако појам језика и писма, јер је странцу свеједно ако речи „улизица“ или „будалетина“ напишемо на ћирилици или латиници, јер он не зна шта те речи значе, чак и ако их исправно прочита;

- Уношењем конфузије у појмовни систем, устаљени поредак, свакодневицу, уводимо народ у „безобаље“, где више нема чврсту тачку ослонца, јасан правац кретања, утврђен вредносни систем, и изложен је потпуно манипулацији, лепо описаној у Орвеловом делу „1984“;

- Поништавајући  фонетски правопис, назадујемо, што би се могло изједначити са заговарањем идеје да поново почнемо да користимо коње у саобраћају уместо аутомобила, свећу уместо сијалице, „јер су наши стари тако чинили (наравно - у одређеном периоду!)“;

- Да они који хоће да уместо девизе „Пиши као што говориш“, буде „Пиши као што се некада писало“, и који не признају правила о једначењу по звучности и о губљењу сугласника, да – како каже познати лингвиста Иван Клајн - пробају да у Србију уведу ендехазијски „корјенопис“ (за који се и данас у Хрватској многи залажу), па ћемо писати „дружтво“, „гризти“, „сладко“, „подпуно“, „петдесет“, „гостба“, „мастноћа“, „беззвучан“ и томе слично;

- Проглашавајући себе паметнијим и стручнијим у лигвистици од других, супротстављамо се логици, важећем правопису и ставу стручне јавности, али и ставу Српске (не „србске“) православне цркве. А у чијем интересу, и на чију штету би то радили, јасно је.

И на крају подсећам да сваки православац и Србин има личну одговорност за свој избор и поступке, пред Богом, народом и потомством. А признати грешку и исправити је, доказ је величине духа.

 Х.БМЂ