OTVORENO PISMO ZAGOVORNICIMA „SRBSKOG“ PRAVOPISA

Svedoci smo da se u poslednje vreme pojavljuju zagovornici „vraćanja srbskom jeziku“, koji tu ideju šire pod nacionalnim okriljem.

Da razmotrimo činjenice:

1. Do Vukove reforme, malobrojni pismeni Srbi u 18. veku, a pre svega srpska Crkva (tačnije Karlovačka mitropolija, jer je Arsenije Čarnojević u seobi 1690. preneo i tron pećkog patrijarha u Sremske Karlovce) koristili su ruskoslovenski jezik i njegov pravopis, i samim tim i termine poput „srbski“. Ovako se pisalo, ali se izgovaralo „srpski“. Kad između napisanog i izgovorenog postoje ovakve razlike, takav pravopis naziva se korenski (etimološki), jer u pisanju prvenstveno poštuje koren reči (Srb-in, Srb-i, pa tako i srb-ski), a ne izgovor. Ovakav pravopis prihvatili su i obrazovani Srbi koji su u drugoj polovini 18. i početkom 19. veka koristili slavenosrpski (ili slavjanoserbski) jezik, stvoren kao mešavina ruskoslovenskog (crkvenog) i srpskog narodnog jezika. Ovaj jezik, koji je nastao iz težnje građanske klase koja se tek stvarala da dobije svoj “srednji stil“ – ni crkveni (zapravo strani, ruskoslovenski) jezik, niti narodni (jezik svinjara i govedara, kako bi rekli protivnici Vukovi) – bio je jezik bez ikakvih pravila – bez svog rečnika, gramatike, pravopisa – različit od autora do autora i od dela do dela. Protiv tog jezika borio se Vuk, zalažući se da narodni jezik postane i književni, odnosno jezik u zvaničnoj upotrebi – u knjigama, novinama, školstvu, administraciji...

2. Vuk je 1818. godine objavio svoju reformu srpskog književnog jezika, usvajajući fonetski pravopis, i pravila „piši kao što govoriš“, i „čitaj kao što je napisano“, čime je srpski jezik, odnosno pravopis, podignut u rang najnaprednijih u svetu. Reforma je odmah stekla protivnike, kao i sve ozbiljne promene, vođen je čitav „rat“ oko toga, javnost se podelila, a i Crkva se suprotstavila. Ipak, logika dobrog i nesumnjive prednosti su prevagnule pa su, naročito posle 1847. godine, prestale sve polemike o vrednostima i mogućnostima upotrebe novog jezika. Reformisani jezik i pravopis prihvaćen je 1868. i u Kneževini Srbiji, ukidanjem jedne ranije Miloševe zabrane upotrebe Vukovog jezika i pravopisa. Ovakav izbor pravopisa nije dovodila u pitanje nijedna naredna književnojezička norma, kao što su Bečki i Novosadski književni dogovori, ili izmene pravopisa posle 1990. godine, na primer.

3. Pravopis je konvencionalna norma (tj. slobodan dogovor koji, kad je jednom postignut, svakog obavezuje), kao, recimo, odluka o tome hoće li se u nekoj državi voziti levom ili desnom stranom. Ne postoji nikakav Božji razlog (ili prirodni zakon) koji bi ovo regulisao; pre no što se dogovor zaključi, svako je pozvan da iznese argumente za neki predlog ili protiv njega, ali kad se jednom odredi kojom ćemo stranom puta voziti – levom, kao u Velikoj Britaniji ili Indiji, ili desnom, kao u Francuskoj ili SAD – onda je ovo obavezujuće za svakog. Tako je i pravopis (bio on fonetski ili etimološki) „vožnja levom ili desnom stranom puta“ i mora se poštovati sve dok je na snazi. To, naravno, ne isključuje pravo zagovornika korenskog pravopisa da traže izmenu dosadašnje norme, pa ako njihovi argumenti steknu veći broj pristalica i ubede stručnu javnost, da do te promene i dođe. A sve dotle – „srbski“ je vožnja levom stranom srpskim putevima.

Dakle,
ne ulazeći u dobronamernost ili zlonamernost akcija zagovaranja „srbskog“, razmislimo malo kuda to vodi:

- Svi znamo da dušmani neprekidno nasrću na naš um, nacionalni identitet, jezik i pismo, na sve načine. I, u tom smislu nam preporučuju osvedočeni „prijatelji“ iz Austrije i Nemačke, kao i aktuelni političari, „da moramo da promenimo svest“;

- Stalnim „bombardovanjem“ svesti naroda, a naročito onih polupismenih, nasilnim „reformama“ jezika uvođenjem rogobatnih i neprirodnih reči u naš lepi jezik („kulturološkinje“, „sutkinje“, „piškinje“ i drugo),  sve češće korišćenje hrvatskih i stranih izraza i jezičkih konstrukcija u medijima, menja se svest o nacionalnom identitetu i karakteristikama koje nas čine onim što jesmo. Tome se pridružuje i upadno tolerisanje  protivustavnog uvođenja latinice u svakodnevicu, sa nebuloznim slugeranjskim objašnjenjem polupismenih (ili zlonamernih) da treba da pišemo latinicom da bi nas stranci razumeli, mešajući tako pojam jezika i pisma, jer je strancu svejedno ako reči „ulizica“ ili „budaletina“ napišemo na ćirilici ili latinici, jer on ne zna šta te reči znače, čak i ako ih ispravno pročita;

- Unošenjem konfuzije u pojmovni sistem, ustaljeni poredak, svakodnevicu, uvodimo narod u „bezobalje“, gde više nema čvrstu tačku oslonca, jasan pravac kretanja, utvrđen vrednosni sistem, i izložen je potpuno manipulaciji, lepo opisanoj u Orvelovom delu „1984“;

- Poništavajući  fonetski pravopis, nazadujemo, što bi se moglo izjednačiti sa zagovaranjem ideje da ponovo počnemo da koristimo konje u saobraćaju umesto automobila, sveću umesto sijalice, „jer su naši stari tako činili (naravno - u određenom periodu!)“;

- Da oni koji hoće da umesto devize „Piši kao što govoriš“, bude „Piši kao što se nekada pisalo“, i koji ne priznaju pravila o jednačenju po zvučnosti i o gubljenju suglasnika, da – kako kaže poznati lingvista Ivan Klajn - probaju da u Srbiju uvedu endehazijski „korjenopis“ (za koji se i danas u Hrvatskoj mnogi zalažu), pa ćemo pisati „družtvo“, „grizti“, „sladko“, „podpuno“, „petdeset“, „gostba“, „mastnoća“, „bezzvučan“ i tome slično;

- Proglašavajući sebe pametnijim i stručnijim u ligvistici od drugih, suprotstavljamo se logici, važećem pravopisu i stavu stručne javnosti, ali i stavu Srpske (ne „srbske“) pravoslavne crkve. A u čijem interesu, i na čiju štetu bi to radili, jasno je.

I na kraju podsećam da svaki pravoslavac i Srbin ima ličnu odgovornost za svoj izbor i postupke, pred Bogom, narodom i potomstvom. A priznati grešku i ispraviti je, dokaz je veličine duha.

H.BMĐ

TOP